Fenomen potrebe za vođom i sklonost ka kultu ličnosti u srpskom društvu predstavlja složen i višeslojan društveno-istorijski obrazac, koji se iznova aktuelizuje u različitim političkim i društvenim okolnostima.
Istorijski posmatrano, srpsko društvo je često funkcionisalo u okvirima snažnih ličnosti koje su simbolizovale stabilnost, otpor ili nacionalni identitet. Od Karađorđa i Miloša, preko kralja Aleksandra Karađorđevića i Tita, pa do političkih lidera 20. i 21. veka, figura vođe neretko je dobijala gotovo mitske dimenzije. U uslovima čestih kriza, ratova, ekonomskih nestabilnosti i političkih previranja, potreba za jasnim autoritetom postajala je izraženija. Vođa se tada ne doživljava samo kao politički akter, već kao garant reda i smisla.
Koreografija ove, kao i mnogih prethodnih kandidatura za spasitelja, bolno je predvidiva i duboko manipulativna. Ona ne počinje artikulisanim političkim programom, jasnom ideologijom ili dugotrajnom borbom kroz institucije sistema. Naprotiv, ona započinje veštački generisanim „vapajem“ mase, danas naročito agresivnim na društvenim mrežama, koji u pojedincu, često bez ikakvih prethodnih političkih zasluga, vidi mesiju.
Glavni akter se tada postavlja u ulogu pasivne žrtve sudbine, čoveka koji se tobož’ nevešto, sa dozom lažne skrušenosti, teška srca povinuje „volji naroda“. Ova režirana skromnost je vrhunski čin političkog licemerja. Ona služi kao preventivna amnestija: ako ga je „narod izvikao“, vođa ne duguje ništa ustavu, zakonu ili procedurama. Njegov jedini legitimitet crpi se iz te amorfne, emocionalno nabijene mase koja mu je dala mandat da bude iznad sistema. To nije demokratija, to je plemensko krunisanje presvučeno u digitalno ruho, gde se glas razuma menja za horsko klicanje.
Nije nužno reč o otvorenom obožavanju, već o simboličkom preuveličavanju značaja pojedinca. U slučaju rektora Đokića, deo javnosti u njemu vidi oličenje otpora, integriteta ili akademske čestitosti, dok drugi osporavaju takve interpretacije. Sama činjenica da se oko jedne institucionalne funkcije stvara narativ koji prevazilazi njene formalne okvire ukazuje na sklonost društva da personalizuje procese koji su, po svojoj prirodi, kolektivni i sistemski.
Ovakva svest nije samonikla, ona je pažljivo uzgajan i sistemski hranjen stub opstanka aktuelne vlasti. Klijentelizam u našem kontekstu nije samo prateća korupcija, već fundamentalni društveni ugovor koji zamenjuje Ustav. U državi u kojoj je svaka mrvica dostojanstva, od prvog zaposlenja, preko subvencija, pa sve do elementarne zdravstvene nege, uslovljena lojalnošću figuri na vrhu piramide, zakon prestaje da postoji kao opšta norma.
Zakon postaje tek smetnja koju vođa uklanja ili suspenduje po sopstvenom nahođenju, često uz aplauz onih koje taj isti zakon treba da štiti. Politički nepismen ili egzistencijalno ucenjen deo društva u ovom feudalnom poretku vidi jedinu opipljivu logiku opstanka. Oni ne traže apstraktnu pravdu, već milost gospodara. Klijentelizam je tako uspešno izvršio lobotomiju nad građanskom svesti, pretvarajući građane u podanike, a državu u privatni posed u kojem se lojalnost naplaćuje preživljavanjem.
Ipak, najporazniji i možda najopasniji segment ove hronike nezrelosti jeste ponašanje samoproglašene građanske, proevropske i „demokratske“ manjine. Dok se na rečima gromopucatelno bore za sistem, nezavisno pravosuđe i institucije, u praksi, kakve li ironije, pokazuju istu onu mesijansku glad koju načelno kritikuju kod svojih ideoloških protivnika.
Svakih nekoliko godina, ova „elita“ usled intelektualne (i ne samo intelektualne) lenjosti, hroničnog nedostatka strpljenja i odsustva stvarne političke hrabrosti za mukotrpan rad na terenu, grozničavo traži nova „neukaljana lica“. Ovaj, nazovimo ga „građanski paradoks“ je zapravo saučesništvo u održavanju autokratske matrice. Verovanje da će se vladavina prava „uvesti“ voljom jednog prosvetljenog pojedinca, umesto upornom izgradnjom institucija koje niko, pa ni taj pojedinac, ne može da sruši, dokaz je da je kult vođe inficirao same temelje opozicione svesti. Tražiti „našeg“ diktatora da bi pobedio „njihovog“ nije borba za slobodu, to je samo borba za promenu ruku u kojima su i nož i pogača.
Erich Fromm je u svom kapitalnom delu „Bekstvo od slobode“ upozorio na to da je sloboda za mnoge nepodnošljiv teret. Zahteva stalnu odgovornost, kritički otklon i borbu. Nezrelo društvo, uplašeno od sopstvene senke i nesposobno da preuzme sudbinu u svoje ruke, taj teret rado menja za udobnost potčinjenosti.
Kult ličnosti, čak i u blažim formama, često proizlazi iz potrebe za jednostavnim narativima. Kompleksne društvene probleme lakše je razumeti kroz prizmu „dobrog“ ili „lošeg“ vođe nego kroz analizu strukturalnih uzroka. U tom smislu, mediji i društvene mreže dodatno pojačavaju ovaj efekat, jer favorizuju jasne, emocionalno nabijene priče.
Kada se spasitelj traži na Tviteru, kroz lajkove i retvitove, to je zapravo regresivni krik društva koje odbija da odraste. To je bežanje od činjenice da državu ne čine veliki ljudi i harizmatični pojedinci, već dosadni, rigidni i nepokolebljivi zakoni koji važe podjednako za portira i za rektora ili predsednika. Intelektualna elita koja potpiruje ove vatre zapravo vrši čin izdaje sopstvenog poziva, nudeći narodu opijum nade u pojedinca umesto instrumenata za izgradnju sistema.
Povici podrške koji odjekuju javnim prostorom, bez obzira na to da li su motivisani sendvičem ili „građanštinom“, bilo da su „Aco, Srbine“ ili „Mogu da ti puše, rektore“, svedočanstvo su o kolektivnom civilizacijskom neuspehu. Dokle god je narodu, bilo onom u organizovanim autobusima ili onom na Tviteru i ulicama, potreban vođa da bi mu pokazao put, taj narod ostaje zarobljen u podaničkom mraku pretpolitičkog doba.
Istinska, suštinska promena neće doći sa novim imenom, sa novim rektorom, niti sa bilo kojim drugim pojedincem koji „prihvata teret“ da nas vodi kroz pustinju. Ona počinje tek onog trenutka kada narodu više ne bude trebao niko da ga „vodi“, već neko ko će samo bez pogovora sprovoditi zakone koje su slobodni građani doneli. Bez te korenite promene u svesti, svaki novi kandidat biće samo novi autokrata u povoju, a društvo će biti prevedeno ne kroz pustinju, već žedno preko vode.
