Između ove rečenice koja je poslužila kao moto, i završnih rečenica – „Živimo u lažima i ratovima. Ratovi i laži su neodvojivi i večiti” – slikarka Jelena Trpković ispisala je više do 250 stranica svojih sećanja u vremenskom rasponu od sedamnaest godina. Tih sedamnaest godina obeležilo je život ove umetnice, rođene Beograđanke koja je po udaji za poznatog jugoslovenskog pesnika Milana Milišića, koji je poginuo u granatiranju JNA snaga na Dubrovnik, živela u tom gradu. To vreme o kojem piše Jelena Trpković u svojoj knjizi „Takva su vremena. Zapisi 1989-2006“, koja se ovih dana pojavila u suizdanju jednog izdavača i jednog nakladnika – Udruženja za kulturu povezivanja MostArt Jugloslavija iz Zemuna, i Udruge kultura vrijednosti iz Siska (urednici Dragan Stojković / Đuro Tadić), vreme je najtragičnije novije istorije ovih, i drugih jugoslovenskih gradova, koju su obeležile granate i bombe.
POKRETANJE USPOMENA
Iako svako od nas ima svoje zapise uspomena iz tog doba, makar ih i ne stavio na papir, oni se iz svesti ne mogu nikad izbrisati; Jelena Trpković ih svojom životnom pričom podstiče da se pokrenu. Jedan takav, potisnut a tako budan zapis mogao bi biti nastavak onoga što je moto knjige, i glasio bi: Beograd je pored cvećem obasutih tenkova što su hrlili u rat, pored gotovo tromesečne opsade Vukovara i tri i po godine opsade Sarajeva koje su sprovodile JNA i paravojne jedinice iz Srbije, sve to vreme vrio životom, pozorišta su radila, kafići se orili od smeha i veselja. I to bi bio samo jedan dodatak što izranja iz pamćenja svih nas kojima nisu izbrisane slike ne tako dalekog doba, a koje u nama danas oživljavaju sećanjima Jelene Trpković.
Knjiga „Takva su vremena. Zapisi 1989-2006“ ove beogradske slikarke (Beograd, 1952) koja je na Akademiji umetnosti u Novom Sadu radila kao redovna profesorka na Katedri za crtanje, i koja je izlagala na 22 samostalne i mnogim kolektivnim izložbama, drugo je izdanje, prošireno i dopunjeno, knjige „Sisak – Dubrovnik, pisma ljeta 1980“, koju je 2020. objavila Udruga Kultura vrijednosti. U njoj se, u prvom delu, nalaze pisma koje je autorka razmenjivala sa pesnikom Milanom Milišićem, a u drugom su se, napisao je u ime oba sadašnja izdavača Đuro Tadić, našli „djelovi dnevnika koje je Jelena Trpković vodila početkom ratnih događanja 1990-ih, gdje je opisana i Milišićeva pogibija… Milan Milišić, njen suprug, ubijen je u vlastitoj kući u Dubrovniku, 5. oktobra 1991. Pjesnik, humanist, pacifist pogiba u vlastitoj kući kao prva civilna žrtva rata u Dubrovniku…“
NOVA DOKUMENTARNA GRAĐA
Kako je tada, i kasnije za ovu neveliku knjigu vladalo veliko interesovanje kod čitalačke publike, Jelena Trpković ju je obogatila širim izborom iz pisama i novom dokumentarnom građom, predloživši eventualnu saradnju sa izdavačem slične programske aktivnosti kao Kultura vrijednosti – tako se u suizdavaštvu sa Udruženjem za kulturu povezivanja MostArt Jugoslavija došlo do knjige koja je sada pred čitaocima – „Takva su vremena. Zapisi (1980-2006)“.
Jelena Trpković je po smrti svog supruga ostala i dalje u Dubrovniku jedno vreme. Njena sećanja govore i o ličnoj drami, ali i o onome što se kad počne rat pretvara u haos. Ljudi, dotadašnji prijatelji, odjednom te se klone, dok te neznanci prihvataju i nude pomoć; pomahnitalo zlo zabluda truje umove, toliko da čovek koga ono pogodi zapravo i ne zna više ko je. Baš kako je autorka u jednom trenutku, na pitanje „A šta ste Vi?“, odgovorila: „Nisam ništa“. Ništa si.
Zapisi Jelene Trpković prepuni su detalja o događajima iz tog perioda. Vrativši se u Beograd po izlasku iz Dubrovnika, potom često putujući po ratom zahvaćenim delovima Jugoslavije u raspadanju, slikarka svedoči o razorenim Sarajevu, Vukovaru, Mostaru… o susretima sa znancima koji joj okreću leđa, i o neznancima koji joj pružaju pomoć i podršku. Za pisanje jedne istorije o ovom vremenu naročitu vrednost knjizi daje navođenje imenom i prezimenom ljudi iz umetničkog, prevashodno likovnog i književnog kruga bivše Jugoslavije. Onih koji će ostati zapamćeni po humanosti i empatiji što ih rat ne može poništiti. Za razliku od onih takođe poznatih, čak čuvenih čija će politička opredeljenja prema kojima se oduvek oportuno ravnaju, dotadašnje prijateljske odnose pogaziti, izroditi hladnu nezainteresovanost, i potpunu ravnodušnost prema tuđoj tragediji.
VERA U LJUDE
U Pogovoru knjizi „Takva su vremena“ pisac Miljenko Jergović je, između ostalog, zabeležio: „U ratnom i poratnom Dubrovniku ona je Srpkinja, Beograđanka, teško tolerirano čeljade, s kojim se razgovara preko razgovora o njezinom tada već mrtvom mužu, s kojim zajednica također ne zna što bi, dok je u ratnom i poratnom Beogradu ona osoba s druge strane granice, ako već nije Hrvatica i Dubrovkinja, onda je opet teško tolerirano čeljade, čija je životna istina opterećujuća i iritantna. I za jedne, i za druge bolje bi bilo da nje nema, jer se u njoj zrcale i jedni, i drugi. Već se u tome što ona na ovom svijetu postoji prepoznaje sav jad i bijeda njihovih žalosnih hrvatskih i srpskih preobražaja.
Jelena je prema njima naoko hladna. Ona općenito nikome ne priznaje razloge ni opravdanja za preobražaj u zlo. Ili za preobražaj u većinstvo. Uz jedan znakovit i za ovog čitatelja ganutljiv izuzetak: Sarajevo, Bosna. Kako su i ta zemlja i njezin glavni grad upleteni u kompleksan slučaj Milišić, tako ćemo se putujući njezinim dnevnikom zateći i u Bosni i Sarajevu. Tamo Jelena gotovo ničice pada pred stradanjima ljudi, spremna je smanjiti se do zrna prosa, biva sentimentalna, onakva kakva nikad nije u Dubrovniku ili Beogradu. Dok te stranice čita, čitatelj s knedlom u grlu pokušava doviknuti svojoj dijaristici da to nipošto nije nužno. Ustvari da ona to uopće ne bi trebala raditi, da ne bi smjela, nego da bi i prema tim ljudima trebala biti onakva kakva je prema Srbima i Hrvatima. Ustvari, prema Beograđanima i Dubrovčanima. Ali naravno da je to nemoguće, i naravno da je to samo potvrda onog od čega smo u sve i krenuli…“
A preobražaji o kojima piše Jelena Trpković su flagrantni. Pored nekih negdašnjih prijatelja i poznanika koji joj ili posramljeno prilaze ili se okreću kao da je ne vide, na šta ona reaguje prkosno ih oslovljavajući ili sa ledenim gađenjem prezirući, posebno su tužni nestanci starih drugarstava, obično zbog probitačnog preobraćanja. Kao jedne autorki bliske prijateljice koja učestvuje na promociji JUL-a Mirjane Marković, kaže da bi promovisala i Vojislava Šešelja, sve pravdajući se da je samohrana majka, i da bi išla na promociju svakome ko plati. S druge strane, ima i onih koji se duboko i iskreno kaju, znajući da se ne može izbrisati ono što je učinjeno. Tako jedan zapis Jelene Trpković vraća veru u ljude, one koji su svesni svojih postupaka i koji će zbog njih doveka žaliti. Kao jedan beogradski taksista koji je autorki knjige „Takva su vremena“, posle priče da je ratovao, a najviše vremena proveo na minobacačima iznad Dubrovnika, na njene reči da joj je time ubio muža, zaustavio taksi, stavio ruke na volan i počeo da jeca. Ostala mu je dužna vožnju. Bio je slomljen dok je izlazila.