Zašto se o nekim političkim pitanjima raspravlja svakodnevno, dok druga gotovo nikada ne dolaze na dnevni red? Zašto se pojedine ideje predstavljaju kao prirodne i razumne, a druge kao nerealne ili ekstremne? I ko određuje granice onoga što jedno društvo smatra normalnim? Antonio Gramši pokušao je da odgovori na ova pitanja razvijajući teoriju kulturne hegemonije. Na prvi pogled, ona može delovati kao apstraktan teorijski koncept nastao u zatvorskim beleškama jednog italijanskog marksiste. Međutim, uprkos tome što je nastala kao pokušaj razumevanja uspona fašističkog režima u Italiji, njena vrednost ogleda se u činjenici što nam i skoro sto godina kasnije omogućava da na adekvatan način sagledavamo savremeno društvo i razumemo aktuelne procese. Ona nas podseća da politička borba ne počinje na izborima niti se završava u parlamentu. Ona počinje mnogo ranije, u trenutku kada se određuje šta će biti predstavljeno zdravorazumno i moguće, a šta kao neozbiljno, radikalno ili unapred osuđeno na neuspeh. U tom smislu, pitanje kulturne hegemonije u Srbiji ne svodi se na to da li vlast kontroliše medije ili da li određena politička opcija ima veći uticaj od druge. Važnije je razumeti kako nastaje društveni konsenzus, ko određuje granice prihvatljive rasprave i zbog čega se pojedine ideje podrazumevaju, dok druge gotovo i ne ulaze u javni prostor. Zbog toga Gramšijeva teorija ne nudi jednostavne odgovore, ali postavlja prava pitanja. Ko određuje šta znači odgovorna politika, šta je racionalna ekonomija, šta je patriotizam, šta je napredak ili modernizacija? Da li se ti pojmovi oblikuju kroz otvorenu demokratsku raspravu ili kroz dugotrajan proces u kome određeni partikularni interesi postaju opšteprihvaćene istine?
Od sile do pristanka: Šta je kulturna hegemonija
Kulturna hegemonija je način na koji se vlast, održava tako što se određeni pogled na svet pretvara u opšti smisao. Vladajuća klasa opstaje najpre zato što raspolaže silom, ali i zato što uspeva da svoj interes predstavi uglavnom kao interes celog naroda, ignorišući klasnu podelu u potpunosti. Hegemonija je zato spoj prinude i pristanka, pri čemu je pristanak presudan; on se ne podrazumeva, najpre se proizvodi kroz školu, medije, akademiju, kulturne obrasce, javni govor i svakodnevne navike. Važno je, međutim, ne izjednačiti kulturnu hegemoniju sa svakim oblikom manipulacije ili propagande. Nije dovoljno da vlast ponavlja poruke, niti je dovoljno da mediji šire poželjne narative. Vladajuća klasa ostvaruje svoj cilj tek kada te poruke počnu da deluju kao neutralna istina o stvarnosti. U Srbiji se prethodne tri decenije određeni politički i ekonomski obrasci uporno predstavljaju kao neupitni; privatizacija, tržišne reforme, evropske integracije, „stabilnost” i „razvoj” nisu nužni sami po sebi, ali se u javnom govoru često predstavljaju kao nešto što prevazilazi političke rasprave, kao nešto što je pitanje opstanka i kao jedini ozbiljan okvir unutar koga je opšte moguće zamisliti društvo. Zato je važno obratiti pažnju na floskule koje u javnom prostoru zatvaraju raspravu pre nego što ona i počne. Kada se govori da su „strukturne reforme nužne”, da je „ekonomija iznad politike”, da je „stručnost” jedini legitimni kriterijum, ili da „nema alternative”, politika se prevodi u tehničku nužnost. Time se suštinska pitanja vlasti, distribucije moći i društvenog konflikta predstavljaju kao pitanje administracije, u koja šire mase uopšte ne treba da sumnjaju, jer će navodno time samo usporiti proces. Nijedna društvena grupa ne može da vlada samo ekonomskom snagom ili formalnom kontrolom institucija. Ona mora da proizvede i sopstvene intelektualce, one koji njen poredak prevode u jezik koji je opšteprihvatljiv. To su organski intelektualci, ne nužno „veliki mislioci”, više su posrednici koji formulišu ono što deluje kao prihvatljiv pogled na svet. U srpskom kontekstu to znači da treba gledati širi krug aktera, od TV analitičara i kolumnista do ekonomista, pravnika, PR stručnjaka, univerzitetskih autoriteta i medijskih komentatora, jer oni često daju ideološku potporu postojećem poretku. Zato akademija često umesto da bude prostor kritike, postaje prostor selekcije prihvatljivog mišljenja. Kada određeni profesorski, stručni ili medijski sloj uporno tumači društvo kroz interese vladajuće klase, oni direktno učestvuju u njenom održavanju.
Granice otpora i kada pobuna postaje stil
Što se tiče otpora hegemoniji, različite subkulture i devijantne kulture, drugačiji stilovi, nove političke forme mogu da otvore pukotine u dominantnom okviru, ali to ne mora da znači da su automatski izvan njega. Zato se mnogi oblici otpora ponovo vraćaju u dominantnu kulturu kroz komodifikaciju i tržište, pa se i sama pobuna može pretvoriti u stil, estetiku ili potrošački znak. Otpor dakle postoji, ali nažalost nije imun na apsorpciju. U našem kontekstu, to je važno zato što se otpor ne može svesti samo na promenu vladajuće garniture. Ako hegemonijski okvir i dalje ostane isti, onda je promena samo personalna. Zato je važno istaći ko u javnosti kritikuje vlast, ali istovremeno brani osnovni model društva koji ta vlast reprodukuje. Dobar deo najglasnijih kritičara nema problem sa samim uređenjem sistema, nego sa njegovom trenutnom političkom upravom. Iako takva kritika može biti oštra, ona ostaje unutar istog okvira a to znači da je osporen samo nosilac hegemonije, a ne i hegemonijski okvir. Dobar ilustrativan primer su ekonomski liberalni kritičari aktuelne vlasti koji sistematski ukazuju na korupciju i loše upravljanje ali nikada ne dovode u pitanje deregulaciju tržišta ili logiku ,,fiskalnog prilagođavanja”. Kada su 2014. uvedene mere fiskalne konsolidacije, javna rasprava uglavnom se vodila oko toga kako ih sprovesti što efikasnije, dok je pitanje da li postoje drugačiji načini rešavanja fiskalne krize ostalo znatno manje zastupljeno. Slično tome, deo medijske opozicije nikada ne nudi alternativni ekonomski narativ, zato što on nije deo njihovog razumevanja problema. Jedan od najintrigantnijih pojmova u Srbiji jeste pojam stabilnosti, iako on gotovo nikada nije precizno definisan, ali baš zbog toga ima veliku političku snagu. Za jedne to znači odsustvo protesta i drugih vidova pobune, za druge redovna primanja, za treće prihvatljivu međunarodnu poziciju države ili kontinuitet vlasti. Njegova neodređenost omogućava da različite društvene grupe u istoj reči pronađu sopstveni interes. Koncept stabilnosti tako postaje normativni ideal kojem se gotovo niko javno ne protivi. Određene vrednosti postaju toliko široke da se više ne doživljavaju kao politički izbor. Takav proces može se ispratiti i u slučaju evropskih integracija. Tokom dugog perioda srpske tranzicije one nisu predstavljane samo kao jedna spoljnopolitička strategija među više mogućih. Mnogo češće opisivane su kao sinonim racionalnosti i civilizacijskog napretka. Rasprava se uglavnom vodila o brzini ili načinu pristupanja, mnogo ređe o samoj pretpostavci da li postoji drugačiji razvojni model. Time je ta politička odluka često dobijala oblik istorijske nužnosti.
Rat pozicije kao uslov promene
U dvadesetom veku politička legitimacija uglavnom se gradila otvoreno. Danas, umesto velikih ideoloških narativa, kao imperativ se predstavlja odgovorno upravljanje državom. Političke odluke opravdavaju se ekonomskim pokazateljima, fiskalnom disciplinom, konkurentnošću ili ekspertskim procenama, sa dobro probranim parametrima. Naizgled, ideologija nestaje, ali u stvarnosti, ona samo menja oblik. Režim može pasti. Hegemonijski okvir može ostati. Suština nije u tome da se prvo osvoji država, pa tek onda promeni društvo jer politička vlast može biti trajna tek kada joj prethodi kulturna i društvena legitimacija. Mnogo važnije pitanje jeste ko oblikuje školske programe, ko određuje teme o kojima mediji govore, ko proizvodi autoritet stručnosti i ko određuje granice legitimne političke rasprave. Ljudi ne pristaju zato što su neprestano obmanuti niti zato što ih država neprekidno prisiljava. Pristanak postoji zato što vladajuća klasa uspeva da uključi deo njihovih široko definisanih interesa i očekivanja. Ona uspeva da izgradi iluziju u kojoj večno sukobljene klase dolaze do privida kompromisnog rešenja. Zbog toga hegemonija nikada nije potpuno jednostrana niti potpuno stabilna, već stalno mora da se obnavlja kroz pregovaranje, ustupke i prilagođavanje. Ovo je ogromna razlika u odnosu na pojednostavljene predstave o ideologiji. Gramši zato ne zamišlja društvo kao masu pasivno izmanipulisanih ljudi. Naprotiv, hegemonija funkcioniše zato što vladajuća klasa uspeva da određeni društveni poredak predstavi kao razuman odgovor na osnovne potrebe dela ljudi kojem se obraća. Bez izgradnje kontrahegemonije, bez odbacivanja trenutnog ili stvaranja alternativnog ,,zdravog razuma”, bez strateške borbe unutar same kulture i bez razumevanja da svaka promena počinje kada se menja sam okvir mogućeg, svaka promena vlasti će ostati samo površinska.