Ako za sada postoji nešto što sa izvesnom sigurnošću možemo tvrditi, onda je to da uslovi nisu jednaki u svim iranskim gradovima. U pojedinim sredinama beleži se intenzivna mobilizacija, dok se u drugima protesti odvijaju znatno tišim tempom. U nizu slučajeva, tenzije rastu pre svega tokom noći, kroz okupljanja koja su lokalno specifična, oblikovana oko konkretnih društvenih zahteva i vremenski ograničena. Međunarodni i iranski izveštaji navode da je neposredni okidač novog talasa ekonomski pritisak i dalje obezvređivanje rijala, pri čemu su mobilizacije započele među trgovcima i zanatlijama u Teheranu, da bi se potom proširile na studente i druge društvene grupe. Upravo tu leži prva suštinska razlika u odnosu na događaje iz 2022. godine, kada je iskra bila jedan jedini incident – slučaj Mahse Amini – koji je u jednoj paroli („Žena, život, sloboda“) kristalisao širok spektar društvenih i kulturnih pukotina i zahteva.
Danas, iako političke konotacije nisu odsutne – niti zahtevi usmereni protiv Islamske Republike, naročito među delom iranske generacije Z – jezgro mobilizacije, bar u njenoj početnoj fazi, čini se neposrednije vezano za ekonomiju svakodnevice: osećaj urušavanja kupovne moći za delove iranskog stanovništva; gušenje izazvano zapadnim sankcijama (koje zapadni mediji često ne stavljaju u prvi plan); kriza troškova života; i opšti utisak da se „tlo svakodnevno izmiče pod nogama“ – naročito nakon izraelsko–iranskog rata.
Kako se protesti šire, ekonomske pritužbe se prepliću sa nagomilanim političkim besom. Kada međunarodni mediji govore o „najvećem izazovu u poslednje tri godine“ za Islamsku Republiku, to ne mora nužno da znači da svedočimo jedinstvenom, sveopštem talasu identičnog oblika širom zemlje. To, pre svega, znači da kombinacija ekonomskih teškoća, društvene iscrpljenosti i selektivne eskalacije u pojedinim provincijama – uz žarišta napetosti u zapadnim regionima poput Lorestana – stvara zapaljivu smešu koju neće biti lako ugasiti.
Kako izveštaji ostaju protivrečni, pojedini navodi govore o više smrtnih slučajeva, dok iranske vlasti priznaju tek veoma ograničen broj žrtava i nude drugačiju verziju o tome ko je stradao i pod kojim okolnostima. Upravo taj jaz – između „zvaničnog“ narativa i „društvenog“ narativa – društvene mreže ispunjavaju zapanjujućom brzinom. I upravo tu uloga interneta postaje ključna, ne samo kao kanala širenja informacija, već i kao prostora na kojem se sudaraju suprotstavljene verzije stvarnosti.
Ono što je ključno – i upečatljivo – u poređenju sa 2022. godinom jeste činjenica da, u trenutku kada se ove redovi pišu, nije došlo do potpunog, višednevnog isključenja interneta kakvo je pratilo ranije talase protesta i represije. Pristup mreži, čini se, i dalje postoji, ali pod ograničenjima i usporavanjima: građani se više oslanjaju na mobilni internet i VPN servise, uz povremene epizode lokalne nestabilnosti kućnih Wi-Fi mreža. Poređenje sa 2022. godinom je poučno. Tada su prekidi veze i stroga ograničenja servisa poput WhatsAppa i Instagrama – zajedno sa širim poremećajima mobilnog interneta – široko opisivani kao instrumenti represije. Situacija tokom rata 2025. godine bila je, međutim, sasvim drugačija: tokom sukoba postojali su izveštaji o gotovo potpunom kolapsu povezanosti na nacionalnom nivou, što je vlada tumačila kao „zaštitu od sajber-napada“. Uopšteno govoreći, internet u današnjem Iranu funkcioniše u okvirima ritmova i ograničenja lokalnih, svakodnevnih uslova života.
Na društvenim mrežama vlada panika. Fid je haotična mešavina video-fragmenata, uzvikivanih titlova, krhotina svedočenja, deljenih objava sa centralnih naloga – i kroz sve to provlači se uporan osećaj da se „nešto veliko“ događa, ali da izmiče čim se pokuša obuhvatiti jasnim, proverljivim podacima. Istovremeno, sama dinamika protesta – način na koji su se širili od trgovaca i studenata ka različitim gradovima i društvenim slojevima – utvrđuje se kao politička činjenica, ali i kao komunikacioni događaj koji stavlja na probu granice javnog znanja. Ono što definiše ovaj trenutak nije samo brzina – već i sama forma: informacije se lome u sitne delove (15–30 sekundi, jedan natpis, jedan hešteg), ponovo se pakuju, iznova učitavaju i prosleđuju preko naloga koji funkcionišu kao „saobraćajna čvorišta“.
U toj bujici audio-vizuelnog materijala, jedna slika-scena već je počela da se izdvaja – beskrajno ponavljana „ikona“: demonstrant koji sedi na asfaltu, sam, suočen sa linijom motorizovanih policijskih snaga za razbijanje demonstracija. Taj kadar se reprodukuje maničnom učestalošću, zasićen simbolikom, i gotovo automatski podstiče poređenja sa ranijim globalnim „amblemima otpora“. Istovremeno, samo kruženje te slike svedoči o nečemu još važnijem: savremeni protest nije samo „viđen“, već se vizuelno proizvodi – distribuira, ponovo montira i neprestano reinterpretira. Slika postaje bojno polje: seče se u kadrove, dobija muzičku podlogu, filtrira se, „učvršćuje“ joj se kontrast, oprema natpisima i tekstualnim slojevima – i, sve češće, nosi tragove manipulacije omogućene veštačkom inteligencijom.
Ovde pripadaju i primeri dezinformacija: video predstavljen kao „nedavni“ i „iranski“, a koji se zapravo odnosi na drugo mesto i drugo vreme; drugi snimak sukoba koji se širi pod oznakom „Teheran“, iako potiče iz sasvim drugog incidenta. Ono što je važno nije jedino sama greška, već mehanizam koji je proizvodi. Platforme omogućavaju da se jedan natpis „zalepi“ za vizuelni materijal koji sam po sebi nema geografiju. Bez aktivne provere putem geolokacije, slika putuje kao „istina“ jednostavno zato što se uklapa u očekivanja publike. U tom trenutku politička performativnost se ukršta sa informacionom ekonomijom: logika „potreban nam je simbol“ pretvara se u „pronašli smo simbol“ – čak i kada je on pozajmljen.
Četvrtog dana protesta pojavio se i karakterističan primer sa popularnog naloga za masovno deljenje sadržaja, profila avatodaypersian.official, koji je objavio video pod heštegom #اعتراضات_سراسری. Snimak prikazuje demonstranta koji trči ka motorizovanim policijskim jedinicama i obara jednog vozača na asfalt. Prateći naslov glasio je «رو تو میشه حساب کرد…», što se na grčkom prevodi kao „možemo da računamo na tebe“. Talasi komentara koji slede nakon ovakvih objava gotovo su predvidivi: hiljade deljenja i reakcija koje veličaju odlučnost demonstranta; izrazi emocija, besa i osećaja kolektivnog uzleta.
I upravo tu postaje vidljiv ozbiljan problem. Konkretni snimak, prema svim dostupnim pokazateljima, ne pripada nedavnim događajima u Iranu, već odgovara video-zapisu sa sukoba u naselju Nea Smirni (Atina) iz 2021. godine, kada je zabeležen trenutak u kojem jedan mladić trči i obara policajca sa motocikla na kojem se vozio kao suvozač, nakon čega sledi brutalan napad mase. Taj događaj i sama scena bili su u to vreme opširno dokumentovani u grčkim i međunarodnim medijima. Petog dana protesta – društvenim mrežama kružili su snimci uz tvrdnje da su demonstranti u Teheranu napali policijske snage petardama, da su policajci bili opkoljeni i da su zbog toga bili primorani na povlačenje. Međutim, još jednom se ispostavlja da audio-vizuelni materijal ne potiče iz Irana, već iz Atine – tačnije, u pitanju je snimak intervencije grčke policije protiv demonstranata u ulici Panepistimiu, 6. decembra 2025. godine.
Na istom tom polju, međunarodne intervencije – bilo suštinske, bilo isključivo komunikacione – deluju kao multiplikatori tenzija. Drugog dana demonstracija, zvanični nalog Mosada na persijskom jeziku objavio je saopštenje u kojem je naglasio da će stati uz demonstrante ne samo retorički, već i na opipljiv, fizički način. Danas je, na primer, predsednik SAD Donald Tramp u objavi koja je masovno deljena poručio da će, ukoliko iranske vlasti zapucaju na mirne demonstrante ili ih ubiju, Sjedinjene Države „doći i spasiti ih“. Bez obzira na to kako se vrednuje sadržaj takve izjave, njena funkcija unutar iranskog komunikacionog polja gotovo je predvidiva: ona državi pruža gotov okvir za govor o „stranom mešanju“, za spajanje unutrašnjeg narativa sa sablasti spoljne pretnje i za legitimisanje oštrijih mera kao „nacionalne odbrane“. Iranski zvaničnici su, u skladu s tim, odmah reagovali, upozorivši da takve pretnje mogu izazvati širu regionalnu destabilizaciju i ugroziti američke interese. Kao odgovor na Trampovu izjavu, list Tehran Times objavio je infografik pod naslovom „Oni nisu brojevi“, u kojem je naveden bilans rata 2025. godine – 935 poginulih, uključujući 38 dece i 102 žene – s namerom da se naglasi šta znači američka „pomoć“.
Iran se nalazi u trenutku u kojem su se društveni događaj (protesti, štrajkovi, sukobi, pogibije) i komunikacioni događaj (slike, heštegovi, dezinformacije, međunarodne izjave, državne kontra-naracije) stopili u jedno jedinstveno polje. „Javno znanje“ nastaje usred buke – a ta buka nije samo nuspojava; ona je deo same borbe. S jedne strane, to pokretu daje ogromnu moć: sposobnost da širi slike i svedočenja brže od tradicionalnih medija. S druge strane, izlaže ga potencijalno kobnoj ranjivosti: može postati predmet manipulacije – od strane državnih aparata, spoljnih aktera ili same logike platformi koje nagrađuju dramatično, a ne tačno.
I upravo tu, po mom mišljenju, dolazimo do srži aktuelnog spleta okolnosti: protesti u Iranu nisu samo politički događaj – oni su i komunikacioni događaj koji stavlja na probu granice javnog znanja. Njihovo širenje od grada do grada neujednačenim tempom; noćna rasplamsavanja; oprečne informacije o poginulima i uhapšenima; slike koje se pretvaraju u ambleme; dezinformacije koje se hrane glađu za nadom; i međunarodne izjave koje se savršeno uklapaju u državne narative o mešanju – sve to zajedno čini polje u kojem se istina ne samo „gubi“, već biva primorana da se takmiči sa dominantnim režimima diskursa.
(prevod sa engleskog Anđelija Miladinović)
Tekst napisan 3.1.2026.
O autoru:
Janis Milonelis (Ioannis Mylonelis) je doktorand na studijama religije, sa istraživačkom specijalizacijom u oblasti islamskih studija. Diplomirao je istoriju i etnologiju na Demokritovom univerzitetu u Trakiji, kao i osnovne i postdiplomske studije na Bogoslovskom fakultetu Aristotelovog univerziteta u Solunu. Njegov akademski i istraživački rad usmeren je na proučavanje religije i kulture, sa posebnim fokusom na studije religije, antropologiju religije, istraživanje manjinskih zajednica, ritualne prakse i međusobne odnose politike i religije. Radio je kao istraživač i predavač u akademskim institucijama i nevladinim organizacijama, a sproveo je i etnografska terenska istraživanja na Kosovu, u Albaniji, Trakiji i Iranu.