Počelo je kao intelektualno lizanje rana– pokušaj da se shvati šta im se to dogodilo i kako da se sa tim nose. Kundera je pisao o sudbini malih naroda naspram velikih sila i o tome kako ne treba da obeshrabri kada u takvim uslovima mala zemlja poklekne uprkos galantnoj borbi. Havel je odgovorio da nema predestinirane sudbine nekog naroda, osim onoga za šta se taj narod sam izbori i da se Kundera krije iza mističnog pojma sudbine. Čini se da je Havelov polemički odgovor razljutio Kunderu koji je u narednom eseju prešao sa polja geopolitike na polje psihologije, u očiglednoj nameri da uzvrati uvredu. Naslovivši esej Radikalizam i egzibicionizam Kundera je optužio Havela da svojom borbom nema nameru da otkrije nemoralan čin vlasti, jer njegova borba prerasta u čin moralnog egzibicionizma. Iako svaki pošten čovek u represivnom sistemu ima potrebu barem jednom da vikne nešto protiv takvog sistema, makar da bi sačuvao obraz, moralni egzbicionista, kakvog Kundera smatra Havelom, viče neprekidno i najčešće u bezizlaznim situacijama jer upravo takve situacije prave od njega mučenika. Takvim ljudima nije bitna pobeda, naprotiv, već situacija u kojoj su oni u centru pažnje.
Nakon Kunderinog eseja ponestalo je i ono malo prostora koji su imali za polemiku pa Havel nikada nije odgovorio, iako se tokom sedamdesetih i osamdesetih godina nekoliko puta osvrnuo na Kunderine zamerke. Objasnio je da su, ako ništa drugo, napori „peticijaškog pokreta“ barem pomogli uhapšenima da se ne osećaju odbačeno i usamljeno. Takođe je ova polemika urodila stvaralačkim plodom pošto su oba pisca (svako na svoj način) pretresala to pitanje u svojim delima– Havel u svojim jednočinkama (tzv. Vanjekove drame), a Kundera u jednoj sceni iz Nepodnošljive lakoće postojanja u kojoj se protagonista Tomaš premišlja da li da potpiše jednu peticiju ili ne. Naravno, na kraju nije potpisao.
Uostalom, vreme je pokazalo da je Havel bio u pravu i da su njegovi napori urodili plodom kada je postao jedan od najznačajnijih čehoslovačkih političkih figura kraja XX i početka XXI veka. Međutim, kako decenije XXI veka odmiču postavlja se pitanje da li je ovo bila Pirova pobeda?
Razvojem telekomunikacionih tehnologija, posebno interneta, širi se i prostor za učešće velikog broja ljudi koji su do tada bili isključeni iz političkog procesa. Poznata je značajna uloga društvenih mreža u organizovanju demonstracija i pobuna, kakvo je bilo „Arapsko proleće“ krajem 2010. i početkom 2011. godine, dok su teoretičari kao što je Noam Čomski slavili internet kao presudno oruđe novih oblika neposredne demokratije.
Društvene mreže su se pokazale kao dobar sistem komunikacije, ali je ovo mnoge dovelo u zabludu da je internet jedini preduslov političkog aktivizma. Iste godine kada je došlo do „Arapskog proleća“ istraživanje rađeno na američkim univerzitetima ukazalo je na veoma slabu korelaciju između aktivizma na internetu i aktivizma na ulici. Istraživanja rađena 2015. godine su pokazala još gore rezultate. Jednostavno rečeno– ljudi su radi da pruže podršku onlajn, ali ne i na ulici, smatrajući da je to dovoljan napor. Pojmovi slactivisam (neka vrsta zabušaktivizma) i klikaktivizam u mnogo većoj meri dolaze do izražaja danas, nego tokom devedesetih godina XX veka kada su prvi put primećeni.
Ako možemo reći jednu stvar za kapitalizam, to je da je frustrirajuće prilagodljiv, zbog čega je mudro kooptirao internet aktivizam stvarajući od njega oruđe za pacifikaciju, a ne borbu. Mnogi, na žalost, još uvek veruju da je od velikog značaja reći nešto, potpisati ili kliknuti, jer se barem nekako prkosi sistemu, kao što je bilo u Havelovo vreme. Međutim, zanemaruju činjenicu da je vrednost svakog aktivizna srazmerna reakciji onih protiv kojih je aktivizam uperen, pa je tako u Havelovo vreme i običan potpis, ili vic u kafani vredeo jer je izazivao oštru reakciju vlasti. Danas, širenjem polja političkog delovanja, javni prostor izgleda kao nekontrolisana kakofonija u kojoj svi govore, a niko nikoga ne sluša. U takvim okolnostima predstavnici vlasti koji su napadnuti ne moraju da daju vrednost nečijem glasu time što će pokušati da ga ućutkaju.
Lenjosti klikaktivizma i zabušaktivizma sigurno ne pomaže i sve veće algoritamsko omeđavanje interneta, kao i mogućnost da sami postavljamo granice naših onlajn interesovanja, čime pravimo male eho-komore u kojima slušamo i gledamo samo ono što želimo, što najčešće podrazumeva da slušamo i gledamo samo sebe.
Ako je XX vek pripadao Havelovom shvatanju društvenog aktivizma, čini se da je internet aktivizam konačno opravdao Kunderinu tvrdnju o moralnom egzibicionizmu. Ovo je posebno vidljivo kada su u pitanju profili običnih ljudi sa malo pratilaca čije objave često nemaju nijedan lajk, ali zadovoljavaju onu zabludu korisnika „da on barem nešto radi“. Takođe je vidljivo svakome ko je nakon surfovanja internetom pred neki protest pogledao broj ljudi koji protest podržavaju, a onda shvatio da se na ulici nije pojavila ni desetina internet komentatora. Društvene mreže su pružile odličan prostor za egzibicionizam koji ne mari za rezultate, već brine samo o slici koja se stvara onlajn.
Na kraju, mnogi u potrazi za brzim rešenjima često traže paralele u različitim političkim opcijama iz sveta, pa su tako Peter Mađar u većoj meri, kao i Zohran Mamdani u manjoj meri, postali idoli onima koji biju naizgled izgubljene izborne bitke. Ali ako uopšte nešto možemo da naučimo u Srbiji iz tih predizbornih kampanja, onda je to jedna stvar– ni u Njujorku, ni u Mađarskoj izbore nije dobio onlajn aktivizam, već staromodna kampanja obijanja pragova, obigravanje zemlje i rada na terenu.
