Januar zaista nije mogao početi šokantnije. Otmica venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura, uz prateću vojnu operaciju, i njegovo potonje prebacivanje u SAD kako bi mu se sudilo stvorilo je globalni šok. Predsednik SAD, Donald Tramp, koji se javno hvalio kako je predsednik mira i kako neće preduzimati vojne akcije poput svojih prethodnika (naravno, ako ne računamo bombardovanje Irana prošle godine), pokazao je da za mir, po sopstvenim rečima, bez Nobelove nagrade nije naročito zainteresovan. Istini za volju, ova akcija je bila ograničena, i pokazala je da je pristup SAD unekoliko drugačiji nego ranije. Prvo treba navesti da je akcija pokazala ogromnu superiornost američke vojske i obaveštajnih službi, jer ne samo da je deklasirana venecuelanska vojska, već i kubanska, a sa svim tim i rusko i kinesko naoružanje i protivvazdušna odbrana (za nešto se zna da Venecuela ima, za nešto se spekuliše). Samim tim pokazana je spremnost armije SAD u slučaju neke nove intervencije, na nekom drugom prostoru (Iran?). Drugo, Vašington je pokazao da nije ni najmanje zainteresovan za projekte „izgradnje režima“ preferirajući da umesto toga vodi pragmatični pristup sa „ostacima“ Madurovog režima.
LANAC NEIZVESNOSTI
Upravo ova intervencija stvorila je ogromnu neizvesnost među svim saveznicima SAD (ne samo u Evropi), koji nisu znali kako da reaguju. Sledeći potez koji je povukao predsednik SAD Donald Tramp u stilu velikog trgovca nekretninama, bio je ponovljeni zahtev za preuzimanjem suvereniteta nad Grenlandom, opet ponavljajući da suverenitet SAD nad ovim ostrvom ključan za nacionalnu bezbednost SAD, te da ako ga SAD ne preuzme, to će učiniti Kina i Rusija. On nije isključio ni vojnu intervenciju, te je stvorio lanac neizvesnosti, izazvan pre svega iznenađenjem oko Venecuele. Dakle, ulozi su bili dramatično podignuti, i to je od Foruma u Davosu stvorilo ključni događaj, zbog najavljenog govora Trampa.
Odmah treba istaći da ono što Tramp govori u smislu strateškog značaja Grenlanda za SAD nije laž. I taj značaj se sve više povećava kako se led na Arktiku topi. Međutim, postavlja se pitanje da li formalni prelazak Grenlanda u okvir SAD zaista nužan. Vašington već kontroliše ovo ostrvo u geostrateškom smislu. Naime, još od Sporazuma o odbrani Grenlanda sa Danskom iz 1951, Vašington je uspostavio tri baze na ovom ostrvu, od kojih je i dalje operativna samo baza Pitufik (ranije poznata kao Tula), te od tada kontroliše ovaj prostor u saradnji sa vojnim snagama Danske. Drugim rečima, saradnja je bila veoma dobra više od pola veka, i ne postoje razlozi u ovom smislu koji opravdavaju američki zahtev. Svakako, Danska bi bila više nego voljna da dozvoli veće prisustvo SAD na ostrvu i da se blisko koordinira u tom smislu sa Vašingtonom. Drugim rečima, zahtev više liči na Trampovu opsesiju da uđe u američku istoriju kao neki novi Tomas Džeferson (koji je kupio od Napoleona I tadašnju teritoriju Lujzijane – koja se prostirala od Nju Orleansa do današnje granice sa Kanadom). Treba li uopšte spominjati da je Danska sama više puta isticala da suverena odluka o tome kojoj državi pripadaju (pa i odluka o eventualnoj nezavisnosti od Danske) je u rukama građana Grenlanda, te da je konačna odluka na njima. Stanovništvo velikom većinom odbija čak i pomisao da njihovo ostrvo postane deo SAD, i nakon ponovljenih Trampovih zahteva organizovali su i proteste u prestonici Nuku.
REAKCIJA DANSKE
Bilo kako bilo, ponovljeni zahtev je stvorio ogromnu neizvesnost. Kao odgovor na radikalniji Trampov pristup, Danska je prvo odgovorila da će povećati svoje vojno prisustvo na Grenlandu, a zatim i najavila vojnu vežbu sa još sedam država članica NATO, uključujući tu i istorijski najvernijeg saveznika SAD u Evropi, Veliku Britaniju. Upućivanje trupa, makar i ograničenog obima bilo je vrlo jasna poruka. Eventualna vojna invazija od strane SAD bi nesumnjivo bila uspešna, međutim, sama slika sukoba sa vojnicima iz savezničkih država bi ozbiljno uzdrmalo već problematičnu sliku SAD u svetu, pre svega u Evropi, ali i u drugim regionima. O tome ćemo reći više posle u tekstu.
Trampova prva reakcija je bilo posezanje za već uobičajenim „oružjem“ carinama, najavljujući njihovo potencijalno povećanje za 10 procenata za sve države koje su „intervenisale“ na Grenlandu, što su pored Danske, Finska, Francuska, Nemačka, Holandija, Norveška. Švedska i već spomenuta, Velika Britanija. Ali, kao da ova pretnja nije ostavila preveliki utisak, pošto su se sve države ukopale u svojoj odlučnosti. Trampov govor u Davosu, je konačno spustio tenzije, pošto je on konačno isključio mogućnost intervencije. Čak je i odbacio da su mu na Grenlandu bitne kritične sirovine, pošto je „led previše debeo“ za efikasno rudarenje.
DOGOVOR?
Tu je na scenu stupio Mark Rute, Generalni sekretar NATO i bivši premijer Holandije, koji je uspeo da isposluje „okvir“ dogovora sa Trampom, koji u sledećim nedeljama treba da se preciznije formuliše. Kako mnogo posmatrači ističu, za razliku od ostalih evropskih lidera, Rute „ume“ sa Trampom. Političar poznat pod nadimkom „gospodin Teflon“ zbog neokrnjenosti političkog imidža bez obzira na izazove vođenja vlada sastavljenih od „rogova u vreći“ odnosno različitih stranka očigledno je uspeo da nešto da Trampu, a što ovaj može da domaćoj javnosti (a bome i svojoj sujeti) prikaže kao pobedu. Već tada se govorilo o nekom modelu koji bi ličio na ono što Velika Britanija ima na Kipru i SAD na Kubi, vojne baze pod njihovim suverenitetom. Dakle, kako je i sam Tramp potvrdio, postoji neki okvir za dogovor, i trenutno se vode pregovori SAD i Danske oko toga.
Ali cela kriza je samo podcrtala ono što je već bilo očigledno. SAD pod Trampom su veoma nepredvidive, i savezi, bar u ovom momentu ne treba da se uzimaju zdravo za gotovo, te američki saveznici u Evropi i svetu treba da razmišljaju o planu B. Druga stvar je što je Trampov fokus takođe premešten na sukob sa Kinom, kao i na ponovno učvršćivanje prevlasti u Latinskoj Americi, koju je u prethodnoj deceniji „načela“ ekonomska penetracija Kine. Sukob sa Kinom je i u srcu evropskih problema sa SAD, kako i u epizodi sa Grenlandom, tako i oko Ukrajine, pošto Tramp (ali i cela administracija) i dalje preferira da napravi neki „dil“ sa Rusijom koja mu je potrebna za narastajuću konkurenciju sa Pekingom.
FEDERALIZACIJA EU?
Upravo tu dolazimo do ključnih evropskih dilema. Prva je da se na SAD ne može u potpunosti računati, i da na nepredvidivost treba razviti plan B. Druga je da ako se postigne prvo primirje, a potom i neki trajniji, verovatno hladni, mir sa između Ukrajine i Rusije, Kijevu se nešto mora dati. Zelenski je to već podcrtao u svom govoru u Davosu, kada je tražio članstvo Ukrajine u EU tokom 2027. Zelenskom je takav scenario potreban, pošto je nesumnjivi ruski zahtev da Ukrajina prepusti ceo Donbas Rusiji, a Zelenski tako nešto može da opravda domaćoj javnosti samo sa dobitkom sa druge strane.
Još i ranije, a naročito sa ova dva razloga, evropski saveznici SAD su krenuli u drugom pravcu. EU je intenzivno počela da traži druga tržišta i da smanji ekonomsku međuzavisnost sa Amerikom. Ključni su skorašnji trgovinski sporazumi sa Merkosurom, južnoameričkim pandanom EU odnosno Evropskoj zajednici (članica Merkosura je Brazil, takođe članica BRICS) a i Indijom. Drugi korak je onaj u bezbednosnoj sferi, i tu svedočimo svedočimo inicijativi šest članica EU (Nemačka, Francuska, Italija, Holandija, Španija, i najzanimljivije Poljska, koja je dugo bila jedna od glavnih saveznika SAD u EU nakon Bregzita) za EU u više brzina. Ideja nije nova, ali se sada obnavlja. Dakle, pokušaj za federalizaciju dela EU ponovo dolazi na velika vrata, i ne mora da se zaustavi na ovih šest država. I ostali ako su zainteresovani mogu da se priključe.
Dva konteksta su bitna. Prvi je integracija u domenu odbrane i bezbednosti, koja ima za cilj zajednički pristup i odlučivanje oko odbrane, što dodaje novu dimenziju na već pokrenuti program EU „Spremnost 2030.“ Drugi bitan deo je da „Evropa u više brzina“ otvara prostor za proširenje EU, pre svega na Ukrajinu ali i potencijalno na Zapadni Balkan, što u ovom momentu izgleda da će svakako biti postupna integracija. Videćemo šta će biti, ali incijativa deluje ozbiljno. Najveći izazov svakako ovome su izbori u Francuskoj, ali vrlo je moguće da čak i ako se promena desi, nova Francuska vlast nađe interesa da se prilagodi i ponaša kao Italija pod vladavinom Đorđe Meloni.
I da, potreba za planom B ne karakteriše samo EU. Većina američkih saveznika prave rezervne pristupe. Na primer, Saudijska Arabija je sklopila sporazum o zajedničkoj odbrani sa Pakistanom (koji poseduje nuklearno oružje). I Južna Koreja i Japan isto razmišljaju o pravcu većeg oslanjanja na sopstvene snage što takođe podrazumeva sopstveni nuklearni kišobran. Jedno je sigurno, a to je da nakon drugog Trampovog mandata svet će biti miljama daleko od situacije u kojoj je bio nakon prvog. Ali moguće je da ova kriza predstavlja i šansu, i da nepredvidivost može na koncu voditi i do jačanja reformatiranih međunarodnih institucija u nekom novom i konstruktivnijem pravcu. Što se tiče EU, šamari sa druge strane Atlantika i sukob u Ukrajini su nesumnjivo približili države članice, ali partnere, poput Velike Britanije, i postoji svest da se mora bar pokušati oslanjanje na sebe same.
*Autor je viši suradnik za međunarodne odnose i bezbednost u ISAK fondu