Nije prvi put da se iz Ministarstva prosvete najavljuju radikalne promene u nastavi, koje iznenade javnost i revoltiraju prosvetne radnike. Ovoga puta čulo se da bi časovi mogli biti kraći. Umesto 45, trajali bi 30 minuta. Decu škola sve manje zanima, pažnju im odvlače digitalne tehnologije, pa je ministar Dejan Vuk Stanković, među prosvetarima priznat kao ministar (p)osvete – obelodanio moguće rešenje. Istakao je da procedura nije laka i da otvara debatu za ovu promenu, sa različitim argumentima za i protiv. Nakon toga sprovela bi se institucionalna reorganizacija rasporeda časova, alokacija nastavnog kadra i možda prijem novih ljudi, jer bi bilo više časova. Roditelje, ni ovoga puta, niko ništa pitao nije. Iako je, valja naglasiti, upitno da li je ministarska ideja posle tri sedmice od obelodanjivanja još na snazi!.
„U ovom trenutku mi o toj ideji, da budem najprecizniji, otvoreno i glasno razmišljamo. Mislim da postoji neka vrsta psihološkog opravdanja. To je da upravo pod uticajem ovih novih tehnologija imate fenomen difuzne pažnje. Vi ne možete da budete fokusirani na jedan predmet, nego prosto vrlo lako krećete sa jednog na drugi sadržaj. To prosto stvara efekat kod dece da vi ne možete da ostanete fokusirani na nekih 45 minuta, koliko maksimum traje koncentracija i kod zrelih ljudi. Procedura nije laka i da otvara debata za ovu promenu. Možda ćemo krenuti sa nekim pilot programom, jer promene u obrazovanju moraju da budu racionalne“, poručio je sredinom januara ministar.
OZBILJNO NARUŠAVANJE
Na odgovor nije trebalo dugo čekati. Oglasili su se sindikalci, profesori, pedagozi, psiholozi, učitelji. Oni koji sa đacima svakodnevno rade i znaju njihove stvarne mogućnosti. Društvo psihologa Srbije upozorilo je da skraćivanje časova na 30 minuta znači urušavanje već ozbiljno narušenog kvaliteta obrazovanja u Srbiji. Istakli su da ovakvi i slični predlozi ne dotiču suštinske probleme našeg obrazovnog sistema – preobimne nastavne planove, nedostatak podrške učenicima i nastavnicima…
„Istraživanja iz oblasti obrazovne psihologije jasno ukazuju da je učenicima potrebno određeno vreme da se fokusiraju, povežu novo gradivo sa prethodnim znanjem i usvoje ga sa razumevanjem smisla sadržaja. Na časovima od 30 minuta taj proces se svodi na prenošenje informacija, bez vremena za objašnjenja, pitanja, proveru razumevanja i aktivno učešće učenika“, poručili su iz ovog društva.
U Nezavisnom sindikatu prosvetnih radnika Srbije (NSPRS) kažu da, sasvim opravdano, još niko u svetu nije skratio časove.
„Ta izjava ministra da se o tome glasno razmišlja, sugeriše da se sa nekim razgovara, ali taj neko nije struka, taj neko nisu prosvetni radnici, taj neko nije Nacionalni prosvetni savet, koji ne funkcioniše već 8 godina, taj neko nije Zavod za vrednovanje kvaliteta nastave, dakle institucije koje bi o tome trebale da razmišljaju. Oni su ti koji bi trebali da kreiraju neku politiku spram onoga što izađe kao rezultat nekog vrednovanja. A toga ovde nema. I zato je to po nama jedan klasičan spin, koji treba da kaže da se ministarstvo kao bavi nekim važnim i velikim temama, a zapravo jedini posao koje danas Ministarstvo radi jeste osvetnički odnos prema pojedincima i ustanovama koje su učestovale u obustavi, koji su pokazali bilo kakav oblik otpora bezumlju i ludilu koja se sprovodi“, smatra Dušan Kokot, predsednik Nezavisnog sindikata prosvetnih radnika Srbije.
Primećuje i da treba razmisliti o tome koje su poruke nekog takvog spina. Jedna mu je očigledna, jer smo ušli u godinu izbora u kojoj deca i studenti nose bunt, imaju svoju izbornu listu pa treba pokazati da su mladi nesposobni da sede na času, a kamoli da nešto drugo ozbiljno rade ili upravljaju društvom.
„Ako su naša deca nesposobna da odsede na časovima 45 minuta, jesu li sposobna za nešto više od toga? Tako da iza tih spinova postoje, čini mi se jasne političke poruke. Da postoji neka analiza, onda bismo mogli da pričamo o tome da li je neki strateški cilj dobro postavljeni, da li su dobro postavljene smernice kako do cilja doći, pa možda to i jeste neko skraćenje časa. Ja to ne mogu danas da kažem, to danas zapravo ne može niko da kaže, jer ne postoji analiza“, precizira sagovornik.
Zaboravljeni eksperiment u OŠ 1300 kaplara
Pre nekoliko decenija postojale su eksperimentalne škole sa sličnim programom i načinom rada koji predlaže profesorka Obradović, a jedna od njih je bila OŠ 1300 kaplara u Beogradu. Nastava se odvijala samo u jednoj smeni, prepodnevnoj – koja je u vreme bombardovanja počinjala u 9 sati i tako ostala do gašenja ove škole. Posle podne se bilo rezervisano za obilje slobodnih aktivnosti. Škola je imala produženi boravak, gde su deca iz nižih razreda završavali sve školske obaveze. Valja naglasiti da su nastavnici imali slobodu redukovanja nastavnog plana i programa, što su rado činili. I uprkos obradi „manje gradiva“ učenici OŠ „1300 kaplara“ su iz generacije u generaciju postizali najbolje rezultate pri upisu u srednje škole i kasnije na fakultete.
No, eksperiment vredan pažnje odavno je zaboravljen.
N. M.
OPADANJE KOMPETENCIJA
Iako imaju znatno više predmeta i časova, današnji đaci na fakultet stižu sa znatno nižim znanjem. Na Pedagoškom fakultetu u Somboru, gde se obrazuju budući učitelji, iz godine u godinu zapaža se trend opadanja znanja i kompetencija kod većine novoupisanih studenata.
„Primorani smo da u svojim predavanjima polazimo od osnovnih znanja, tu mislim na fundamentalna znanja iz osnovne škole, koja se nekako u toku školovanja izgube. Simptomatično je da su zaboravili da kritički razmišljaju, da povezuju činjenice i fenomene iz svakodnevnog života, da umeju da objasne te veze, da budu kreativni, da imaju jasne i argumentovane stavove“, kaže nam profesorka bioloških predmeta i metodike prirodnih nauka na Pedagoškom fakultetu u Somboru dr Gordana Kozoderović.
Da se aktuelne generacije studenata razlikuju od onih od pre 15 i više godina, potvrdio nam je i profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu dr Dejan Molnar.
„Pažnja studenata je danas kraća, a uočavam da su usmereniji i fokusiraniji na konkretna i primenljiva znanja i veštine. Navikli su na dostupnost različitih informacija i orijentisani su na digitalne tehnologije, sadržaje i načine komunikacije. Primetno je, takođe, da kada god mogu biraju pismeni način polaganja ispita, umesto usmenog, koji je ranije bio dominantan. Ipak, veoma su zainteresovani za izradu sopstvenih izlaganja i prezentacija na aktuelne ekonomske teme i to veoma vešto rade, imaju razvijene prezentacione veštine, vole da aktivno učestvuju i razmenjuju mišljenja. Moj je utisak da vole da saznaju nove stvari, ali je bitno da pristup nastavnika bude takav da ih stimuliše na rad, razmišljanje i učestvovanje“, primećuje dr Molnar.
DRŽANJE FOKUSA
Dodaje da je stekao utisak da je danas osnovni zadatak nastavnika i profesora da mlade motivišu, jer su informacije i literatura dostupni u realnom vremenu. Fokus studenata se, kaže, može postići povezivanjem teorije i prakse, konkretnim primerima koji se odnose na temu predavanja, uključivanje studenata u diskusije, podsticanje studenata da postavljaju pitanja i podsticanje da rade u grupama i da međusobno diskutuju.
„Koncentracija koja se odnosi na sposobnost praćenja narativnog izlaganja, što je klasično predavanje, jeste svakako smanjena u poređenju sa ranijim periodima. Da biste držali njihovu pažnju morate da se služite različitim tehnikama, kao što su zanimljive vizuelne i zvučne prezentacije, obavezno povezivanje teorijskih koncepata sa praktičnom primenom, aktivno uključivanje studenata u rad na času tu mislim na interaktivnu nastavu, diskusije i studentske prezentacije. Cilj je da se čas učini dinamičnim i zanimljivim“, kaže profesor Molnar.
Na pitanje kako časove učiniti dinamičnim profesorka muzičke kulture i autorka više školskih udžbenika Maja Obradović opisala je svoje iskustvo i nastavu: „Za mene je idealna škola ona u kojoj nastava počinje u devet i traje do 13 časova. U takvoj školi đaci ne bi nosili udžbenike kući, sve bi u školi završavali i kasnije bi bili slobodni. Ovako, oni pored škole idu na dodatnu nastavu, pa na blok časove, privatne časove. Satima sede, uče preobimno gradivo, napamet uče i ne vole školu. Imaju previše predmeta i obaveza, zbog čega im je popušta pažnja. To je suština. Ja se trudim da na svakom času prvo saslušam decu, da vidim kako su i da ih zainteresujem za ono što ćemo raditi, nakon što upišem čas. Potom prelazimo na učenje. Imamo demonstracije, slušanje muzike, raspevavanje i pevanje. Zajednički rad je uvek dobra stimulacija, a čas ispod 45 minuta ne bi bio dovoljan za tako nešto.“