Suzan Sontag je jednom primetila da su „veliki pisci ili muževi ili ljubavnici“. Muževi su, prema njenom mišljenju, pouzdani, razumljivi i pristojni. Ljubavnici su ćudljivi, sebični, često nepodnošljivi. Muževi vam bistre um; ljubavnici upravljaju vašom maštom. Razlika još bolje funkcioniše za političke mislioce: Habermas je muž, Derida ljubavnik. Kada pišu o sebi, ljubavnici pišu ispovesti — setite se Rousoa i De Kvinsija. Muževi pišu refleksije: Rajmond Aron ili Karl Poper.
Politolog Fransis Fukujama je klasični muž. Njegovi memoari U carstvu poslednjeg čoveka ne pokazuju sentimentalno obrazovanje; to je priča o intelektualnom putovanju. Te stranice posvećene njegovoj porodici i životu japansko-američkog čoveka u godinama nakon Drugog svetskog rata ključne su za razumevanje izvora njegovog liberalizma i, podjednako, njegove osetljivosti na sopstvenu krhkost. Amerika je njegovoj porodici dala priliku da sledi svoju sreću; ista Amerika je nekim svojim građanima oduzela osnovna prava u trenutku kada se osećala ranjivom i napadnutom. Njegov liberalizam nikada nije bio nevin, već je ojačan odbojnošću prema relativizmu.
Godine 1974, tek diplomirao na Kornelu i krenuo na diplomske studije komparativne književnosti, Fukujama je proveo nekoliko meseci u Parizu studirajući s istaknutim francuskim teoretičarima tog doba – Rolandom Bartesom, Žakom Deridom i njihovim krugovima. Kao student Alana Bluma, Fukujama je intelektualno bio oblikovan klasičnom političkom filozofijom i stoga je bio potresen kada se pojavio na nultoj tački postmodernizma. Ono što je naučio iz ovog koketiranja s francuskom teorijom sažeto je u razgovoru koji je vodio s književnom naučnicom Julijom Kristevom, koja ga je uveravala da je „Staljin imao pravo“. Pariz ga je naučio onome što nije želeo da bude. Pobegao je iz poststrukturalizma (i nikada se nije osvrnuo) zbog Rand Korporationa i studija bezbednosti, uveren da su u dobu definisanom Međusobno osiguranim uništenjem, strateški analitičari poput tvrdog realista Alberta Volstetera među retkim zdravim ljudima.
Fukujama je postao slavan u 36. godini zahvaljujući knjizi koju je malo ko pročitao, mnogi pogrešno pročitali, ali koju su svi komentarisali. Kraj istorije i poslednji čovek (1992) bio je definiran svojim naslovom. Bio je to zalogaj, i dok je autor bio zaokupljen sudbinom poslednjeg čoveka, svi ostali su raspravljali o kraju istorije. Polovina naslova koja je ignorisana bila je ona koja je bila važna.
Fukujama je pozajmio „poslednjeg čoveka“ od Fridriha Ničea i iskoristio ga kako bi podstakao zabrinutost o tome što liberalna demokratija čini ljudskom duhu nakon što pobedi. Ali poruka o „kraju istorije“ učinila ga je poznatim imenom. I vešto se nosio s neočekivanom slavom ignorišući je, pretvarajući je u izvor intelektualne nezavisnosti. Dok su ga drugi neizbežno pitali veruje li još uvek da je istorija završila, on je sebi postavljao drugačija pitanja.
Fukujama se predstavlja kao intelektualni zanatlija – osoba koja se ističe u obradi drveta i sama izrađuje nameštaj – i klasični društveni naučnik za kojeg su ideje hipoteze koje treba testirati. „Uvek sam više voleo fotografiju od slikanja“, piše, „jer je fotografija beležila nešto što je neko zapravo video.“
Najdramatičniji odlomci njegovih memoara opisuju Fukujamin prekid s njegovim neokonzervativnim miljeom zbog rata u Iraku. Veliki deo argumentacije poznat je iz njegovog ranijeg dela Amerika na raskrsnici (2006), ali ovde on eksplicitno kaže da je neslaganje unutar vlastitog kruga – a ne neslaganje s protivnicima – srž onoga što za njega znači biti liberal. Dok su ponovo rođeni kritičari rata zaokupljeni time šta je pošlo po zlu, on se pitao šta smo mi pogrešili.
To nam takođe omogućuje da knjigu U carstvu poslednjeg čoveka čitamo manje kao lične memoare, a više kao unutrašnji monolog posthladnoratovskog liberalizma. Kritičari i dalje tumače „kraj istorije“ kao trijumfalističko slavlje pobede Zapada. Ali Fukujama nas podseća da je američki duh vremena s kraja 1980-ih bio deklinističan, a ne trijumfalistički. Intelektualni bestseler tog trenutka bio je Uspon i pad velikih sila Pola Kenedija, anatomija imperijalnog rastezanja. U toj pozadini Fukujamin optimizam bio je suprotstavljen stav – i nigde pesimizam nije bio više kod kuće nego u neokonzervativnim krugovima kojima je tada pripadao. Nostalgija je ono što politika radi kada je budućnost nedostupna. A kada se budućnost vrati, vraća se kao pretnja.
Transformacije iz 1989. bile su odlučujuće u Fukujaminom formiranju i instrumentalne u tome kako je moderni liberalizam počeo da definiše i percipira sebe. Fukujama tumači ono što se dogodilo u istočnoj Evropi kao univerzalni trenutak, konvergenciju koja je politički ujedinila svet.
No, kako je antropolog Kliford Gerc predvideo 1995. godine, međunarodni poredak u nastajanju neće biti definisan konvergencijom i masovnim usvajanjem zapadnih modela, već opsesijom identitetom i različitošću, u kojoj će na površinu izbiti „tok nejasnih podela i čudnih nestabilnosti“. Za njega se svet nakon hladnog rata morao suočiti s dva centralna pitanja: „Šta je zemlja ako nije nacija?“ i „Šta je kultura ako nije konsenzus?“
Fukujama se danas bori s Gecovim pronicljivim brigama, a u potrazi za odgovorima ponovo je otkrio državu kao nezamenjivu instituciju svakog liberalnog društva. Kako neko može biti liberal nakon kraja univerzalizma, u trenutku kada je kraj istorije mutirao u nešto nepogrešivo mračnije? Da bismo učinkovito odgovorili, moramo preispitati 1989. i shvatiti je ne kao kraj istorije, već kao godinu koja je okončala budućnost. Ono što je hladni rat učinilo izuzetkom nije bio sudar dve vizije budućnosti, već činjenica da su oba antagonista bila regulisana jednom vizijom. Komunizam i liberalizam bili su suparnička vremena iste gramatike. Delili su temeljnu premisu moderne politike: da sutra nije samo drugačije od danas, već i bolje, te da ljudi imaju moć da ga oblikuju. Budućnost nije bila horizont, već projekat – ili, preciznije, suparnički projekti. Legitimnost je pozajmljena iz vremena koje još nije došlo. To je ono što je 20. stoleće učinilo istovremeno tako političkim i tako ubilačkim.
Godina 1989. rešila je spor. Ono što proizlazi iz politike koja više nije disciplinovana sutrašnjicom sada je poznato. Kada se odredište utvrdi, politika se smanjuje na administraciju, a strasti koje su nekada bile uložene u budućnost migriraju u prošlost: sećanje, identitet, obnova, obećanje ne boljeg već izgubljenog sveta. Nostalgija je ono što politika radi kada budućnost nije dostupna. A kada se budućnost vrati, vraća se kao pretnja, a ne kao projekat – klimatski kolaps, migracije, veštačka inteligencija, rat – nešto od čega se treba osigurati i preživeti, a ne graditi.
Fukujama je to napola znao, i na njegovu je čast što je intuicija prisutna u njegovom naslovu. „Poslednji čovek“ nije onaj koji stiže na kraj priče; oni su ti koji nemaju kuda da odu. Greška – naša, a delom i njegova – bila je smestiti taj uvid pod istoriju kada je pripadao budućnosti. Čitani na ovaj način, memoari nisu apologija proroka čije je proročanstvo izneverilo. To je zapis trenutka kada je liberalizam naučio živeti u sadašnjem vremenu.
*Autor je saradnik FT-a, predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji i član IWM-a u Beču