Mi smo, u Srbiji, nažalost u mogućnosti da potvrdimo, iz prve ruke, da bez slobodnih i profesionalnih medija ne bi ljudi ni znali za brojna kršenja prava, pretnje, otpuštanja, ucene, prekomernu upotrebu sile, što u kombinaciji za brojnim zarobljenim institucijama, tačnije preplašenim ljudima u njima, koji ne reaguju adekvatno, vodi do gotovo potpunog kolapsa vladavine prava i pravde.
Dolazimo tako do najvažnije kategorije – do poverenja. Kako i kome da verujemo? Kojim medijima? Naizgled – ne postoji problem, jer su nam tehnološki razvoj i opšta umreženost omogućili više slobode i mogućnosti izbora nego ikada. Deluje da slobodan protok informacija „cveta“, a time i razvoj demokratije i društva što, samim tim, znači i efikasniju borbu protiv nepotizma, korupcije, diskriminacije, kršenja radnih prava. Avaj! U stvarnosti, živimo medijsku maglu dirigovanu medijskim spinovima. Veliku količinu informacija pružaju sumnjivi izvori, a u poslednje vreme neprozirni algoritmi selektuju sadržaje. Medijsku sliku i odnos prema novinarima karakterišu: zastrašivanja, napadi, pretnje, nadzor, ubacivanje špijunskih softvera, oduzimanje i uništavanje opreme, SLAPP tužbe, ignorisanja, izrugivanja, vređanja, klevete i još ponešto, a uz sve to dolazi transformativna moć veštačke inteligencije koja dominira globalnim platformama.
Algoritamska polarizacija došla je kao savršeno sredstvo za dodatnu polarizaciju našeg društva, dovedenu ionako do ivice pucanja. Nekada su mediji kontrolisani klasičnom cenzurom i zatvaranjem, a danas je dovoljno da stvoriš „buku“ i kakofoniju i da pustiš što više polu i dezinformacija u eta, i eto ti „demokratskog“ rešenja. Čovek,“ zasut informacijama“ o svemu i svakome, prirodno želi da se oslobodi tog bremena, tih nepotrebnih informacija, i u toj selekciji očekivano je da izabere nešto „lagano“, što ne opterećuje previše. U toj razumnoj težnji računa se upravo na ljudske slabosti, za šta su nedemokratski režimi majstori „crnog pojasa, devetog dana“ takvog delovanja, posebno na webu i kreiranja paralelne realnosti, da ne kažem gaslighting.
Srećom po čovečanstvo, ipak, sve više ljudi, suočenih sa stvarnim životnim problemima, uočava da informacije koje su im servirane u on line sferi, a ne samo u medijima koji su prethodno dobili dozvole za objavu (slutite na kom se šalteru dozvola izdaje!), ne odgovaraju istini. Nije više tako teško uočiti razliku između cene osnovnih životnih namirnica i one koje su nam saopštili u „profesionalnim medijima“. Značajna je razlika između savršeno prezentovanog zdravstvenog sistema i osećaja poniženosti u čekaonicama, između najboljih reformi školskog sistema i „nikad viđenog ulaganja“ u škole i razvaljenosti školskih klupa, učionica i toaleta, zbog kojih većina dece trpi do povratka kućama – za proveru ne morate van Beograda, tu su Vračar ili Savski venac i škole sa „renomeom“!
Možda nije mesto i vreme, ali da ipak napomenem – za ovo su odgovorni svi režimi do sada na vlast, a najviše mi, građani. Nismo koristili naša ljudska prava uključujući i ono na informisanost na način koji nas štiti od samovolje vlasti. U vezi sa ovim, jedna važna napomena, slobodni mediji najviše trebaju strankama na vlasti, jer će prirodnim ciklusom, one biti jednom u opoziciji, i zato treba da iskoriste svoju priliku i ostave medije da rade svoj posao.
Znam da zvučim naivno ili kao da imam smisla za humor – što je bolje – s obzirom da niko nikom ne veruje, pa ni to da budući kada dođu na vlast neće za one druge, tada bivše, „zatvoriti“ vrata medija, ali trebalo bi da sednemo i nađemo način kako da sloboda medija zauvek postane ono što bi trebalo da jeste u našem pravnom sistemu. Javno dobro i nacionalni interes.
Svest o našim pravima i aktuelnom stanju kao i potreba za očuvanjem zdravog razuma i povratka u normalnost jesu pravi izazov i prilika za sve medije, i klasične i one u digitalnoj sferi. Iako više nisu glavni način za ostvarivanje prava na informisanost, javni medijski servisi mogu odigrati ključnu ulogu. Preuzeću rizik i podsetiti na zakonske obaveze javnih servisa – da su posebno dužni da o pojavama, događajima i ličnostima od naročitog značaja, izveštavaju pravovremeno i nepristrasno, da omoguće izražavanje ideja i mišljenja koja su zastupljena u zajednici, da podstiču na raspravu u duhu tolerancije, o svim temama od interesa za javnost, da proizvode raznovrsne programske sadržaje i da teže najvišem nivou kvaliteta usluga.
Pored javnih servisa, podsećam na mesto i ulogu REM-a, ta tri ključna srpska slova. O značaju ove institucije prethodne godine se govorilo mnogo, ali nedovoljno da dobijemo kredibilnu instituciju koja bi nam u doba opšteg nepoverenja unela malo mira. Ostali mediji nemaju ništa manju odgovornost. Većina svesno, ili „zavedeni“ nečijom vizijom, učestvuje dobrovoljno u ograničavanju slobode izražavanja, jer vlast želi da kontroliše medije zbog promovisanja ostvarenih rezultata, stvarnih i izmišljenih, kako bi što duže ostala na vlasti. I, naravno, kontrolisala izborni proces jer je mogućnost izbora, zamislite, uvek realna u demokratskim društvima. Ne treba zaboraviti ni ulogu međunarodnih i domaćih korporacija koje žele uticaj na medije iz ekonomskih razloga.
Teško je davati adekvatne savete za proveru informacija koje stižu sa društvenih mreža, ali i tu postoje mnogi razvijeni alati. Najbolja je ona kontrola koju vrše tradicionalni, profesionalni i SLOBODNI mediji sa dovoljno znanja i resursa, koje imamo, i moramo ih sačuvati i očuvati. Jedan od mogućih načina da građani dodatno uvide njihov značaj je da nas oni, recimo, ostave deset dana u potpunom mraku (uh, možda pet, jer mi je već loše!). Nešto kao generalni štrajk. Možda bi tako svi shvatili značaj slobode medija. Takođe, mogli si glavni/e urednici/ce ubuduće da idu na konferencije za medije tri najviša nosioca vlasti.
Bilo bi interesantno videti reakcije kad krene (ako krene), apsolutno nedopušteni napad i vređanje novinara i novinarki koje praktikuju javni funkcioneri. Ideju sam čula u novinarskim krugovima i prilično mi se svidela; nikako ne mislim da su novinari/ke koji izveštavaju vredni manje poštovanja kao ljudi i profesionalci u odnosu na glavne urednika/ce, ali hijerarhija, koja se kod većine profesionalnih medija poklapa sa iskustvom i integritetom, bi možda dala rezultat. Nekakav drugačiji, neočekivaniji. A nama treba rezultat, što pre, i na medijskom nebu, da bi očuvali slobodu medija i mogli slobodno da mislimo. Pojednostavljeno: Samo Sloboda (Medija) Srbiju Spašava. Ostanimo budni.