Na kongresu Ruskog geografskog društva prošle jeseni, ruski predsednik Vladimir Putin zatražio je od svoje vlade da 2027. godinu proglasi ruskom “Godinom geografije”. Glavni događaj, objasnio je, biće “konsolidacija… novih karata Ruske Federacije”. Prikazaće se anektirane ukrajinske teritorije, prikazujući okupirane zemlje kao sastavni deo Ruske Federacije.
U celoj Evropi, a posebno u Nemačkoj, 2027. biće „godina istorije“. Prošle su nedelje glasači Sakson-Anhalta naneli neviđenu štetu “vatrenom zidu” osmišljenom da zadrži krajnju desnicu na vlasti i spreči povratak užasa iz prošlosti. Oduševljen odziv (gotovo 80 odsto) naveo je na pomisao ni manje ni više nego na rušenje Berlinskog zida pre četiri decenije. Sakson-Anhalt možda i nije Nemačka – s dva miliona stanovnika, jedva da je to cela stara Istočna Nemačka – ali pošteno je zaključiti da su lekcije 20. stoleća izgubile svoju moć oblikovanja evropske politike.
„NKAD VIŠE“
Budućnost definisana sloganom „nikad više“ ima ugrađen rok trajanja; ističe kada sećanje na prošlost više ne postoji. Za mlađe generacije, i komunizam i fašizam pripadaju dalekoj prošlosti koja više ne definiše njihove političke izbore. Najmanje je verovatno da će najstariji birači glasati za AfD – oni koji su živeli pod starim istočnonemačkim režimom.
Ono što su birači AfD-a hteli da preokrenu nije kolaps starog režima, već činjenica da je od 1989. jedan od četiri stanovnika regiona otišao. Sada svi žive sa teskobom da im zemlja izmiče. Liberali se boje da gube svoju demokratiju; nacionalisti se boje da gube svoju kulturu. Reagujući na rezultate Sakson-Anhalt, poljski premijer Donald Tusk rekao je: „U Poljskoj se samo idioti i izdajice mogu radovati trijumfu AfD-a.“
I dok je 74 posto Evropljana koje je anketirao Evrobarometar reklo da njihova zemlja ima koristi od članstva u EU – što je najviši nivo podrške od 1983 – EU rizikuje da postane žrtva ne narodnog revolta, već nečega što nalikuje pljački banke. Što se više bojite da drugi gube poverenje u Uniju, to ste u većem iskušenju da se zaštitite i povučete svoju podršku za nju. Svako želi da bude siguran da će platiti najnižu cenu ako stvari pođu po zlu.
EVROPSKA NOĆNA MORA
Kombinacija ruske godine geografije i nemačke godine istorije je noćna mora za Evropu. Rusija će potrošiti 2027. na štampanje karata, Evropa će potrošiti 2027. na štampanje glasačkih listića. Svedočiće francuskim predsedničkim izborima i parlamentarnim izborima u Italiji, Španiji i Poljskoj. Trenutne ankete pokazuju da bi svaka od njih mogla proizvesti izrazito desne vladajuće koalicije i sastavljene od stranaka koje se tradicionalno smatraju evroskeptičnim.
Oni koji favoriziraju pobedu su različitih boja i njihovi pogledi na EU često su nijansirani, ali su takođe opasno rascepkani. Đorđa Meloni u Italiji, Stranka prava i pravde u Poljskoj i Narodna stranka u Španiji veroatno bi trebalo da vladaju sa strankama koje bi bile smeštene s njihove desne strane. Svako pomeranje prema centru bi bilo opasno. Američki predsednik Donald Tramp može dodatno zakomplikovati stvari ako se založi za najradikalnije elemente.
Kao rezultat toga, sudbinu EU-a neće odlučivati političke elite koje se igraju varalica dok se bore da krajnju desnicu otrgnu od vlasti. Odlučiće njihova sposobnost da izgrade novi evropski konsenzus u kojem liberali i oni koje su dugo nazivali „fašistima“ mogu da koegzistiraju unutar iste Unije, i gde su i jedni i drugi spremni da brane evropski suverenitet.
Zagonetka za glavne stranke je, kako bi krajnju desnicu zadržali van vlasti, da svoje protivnike moraju da prikažu kao instrumente Moskve ili Vašingtona ili kao opasne radikale koji nameravaju da unište Uniju. U isto vreme, kako bi sprečili „bankarski juriš“ na EU, moraju da uvere javnost da još uvek mogu poslovati s njima i da njihova pobeda neće izazvati fragmentaciju EU.
Naravno da je važno ko će pobediti na izborima za francuskog predsednika, ali važnije je kojim pitanjima sledeći francuski predsednik daje prioritet. EU može živeti s vođom koji želi strožu migracijsku politiku ili usporavanje zelene tranzicije; ne može funkcionisati s onim ko otvoreno staje na stranu Moskve, okreće se protiv Brisela ili Evropu svodi na privezak Trampove Amerike.
Problem nije u tome što je jedna pozicija respektabilna, a druga sramotna. Sledeća vlada može prepisati migracijska pravila, dok je ponovno iscrtavanje granica zemlje vrlo teško poništiti. Karte nadživljavaju većinu.
*Autor je urednik saradnik FT-a, predsednik Centra za liberalne strategije u Sofiji i saradnik na IWM-u u Beču