Oba ova detalja, izvučena iz izjava Marka Rubija i Marka Rutea, pomažu da se u sažeto iskažu komplikacije u odnosima među zapadnim saveznicima, ispoljene na upravo održanoj Minhenskoj bezbednosnoj konferenciji. Ispostavilo se da na neraskidive krvne veze Amerika podseća Evropljane samo da bi oni lakše podneli diktat o prekrajanju političkih veza u njenu korist.
Stavila im je na znanje da moraju da pristanu na status „mlađeg“ partnera. Koji zadovoljava njene sve zahtevnije prohteve u svojstvu „starijeg“ partnera.
Administracija Donalda Trampa se, naime, posvetila podeli sveta na interesne zone, s Kinom i Rusijom. Sve te tri velike sile su se prećutno saglasile da im je zajednički cilj – rashodovanje Evropske unije, kao „nepodobne“ zajednice zemalja koja se inati floskuli o svemoći nacionalnih država.
Kao glavnom dobitniku globalizacije, Pekingu je lakše da se ekonomski nameće pojedinim zemljama, pogotovo ako se njihov savez klima. Trampov kurs MAGA (Učinimo Ameriku ponovo velikom) Moskva praktikuje i pre nego što se taj pročuo, i mogao bi se nazove MRGA (Učinimo Rusiju ponovo velikom). A za to im smetnju predstavlja EU koja, za razliku od njih, računa s dobrovoljnim pristupom njenom širenju, u vidu neproklamovane MEGA (Učinimo Evropu ponovo velikom), pa bi da je rastave na sastavne delove.
Karte se, pritom, mešaju na sve strane. EU i Kina su za nastavak globalizacije i liberalne trgovine, dok su SAD i Rusija za tumbanje svetskog ekonomskog poretka.
Na čelu Amerike, koja je važila za barjaktara demokratskog sveta, Tramp se bolje sporazumeva sa autokratama, kao što su Si Đinping i Vladimir Putin. Neki njegovi potezi sugerišu da je u toku veleobrt – da se Amerika autokratizuje, umesto da se Kina i Rusija demokratizuju, kako im je dugo proricano.
Te tri velesile su raspaljivale i nesklade u EU. Povremeno izgleda da je i u njoj i okolini došlo obrta, pa umesto da evropeizacija obuhvati seo Balkan, balkanizacija se uvlači u EU.
U preraspodeli globalnih zahvata, EU koja ima najhumanije sisteme, spala je na treće mesto prioriteta. Amerika je to i obelodanila – prvi joj je zapadna hemisfera, drugi Azija a tek onda Evropa. Rusiji i Kini su najvažniji međusobni, pa odnosi sa SAD i globalnim jugom.
Rubio je u Minhenu uveravao da se Evropi ne nudi podanički status već njeno jačanje usklađivanjem sa smernicama iz Vašingtona. Za samo godinu dana Trampovog drugog mandata, razlike su se, međutim, produbile.
Vrh Amerike čak preti evropskom suverenitetu nad Grenlandom. I izopštava se iz niza međunarodnih organizacija, pretenduje da užim sastavima konkuriše organima UN, ne veruje da ljudske aktivnosti doprinose klimatskim lomovima, seje nevericu u vakcine, zavodi kaznene carine, masovno proteruje imigrante kao pretnju zapadnoj civilizaciji i lokalnoj demografiji, prednost daje neposrednim transakcionim aranžmanima nad stvarnim pokušajima za sređivanje ukupnih međunarodnih odnosa…
Šef Bele kuće i njegovi saradnici tvrde da je međunarodni poredak mrtav i da je bio „glupav“. Drugi su se bogatili na našu štetu, tako da smo postali zavisni od tuđih isporuka, jadaju se trampovci. Amerika i Rusija se žale i da je Evropa izgradila državu blagostanja tako što joj je prva finansirala odbranu, a druga isporučivala energente.
Rubijevu blagoglagoljivost u Minhenu, zvaničnici su pozdravili kao dobru vest. Strahovalo se od pogoršanja odnosa, ali je ono izostalo u njegovoj retorici.
Međutim, odlaskom u Mađarsku (i Slovačku) on je potvrdio kurs trampizma – da po svom, izrazito desničarskom, ukusu utiče na ishod izbora u drugim zemljama. Pa je tako Viktoru Orbanu data više nego velikodušna podrška za izbore u aprilu. Lični odnosi s Trampom su mu toliko dobri, poručeno je, da će mu se dati sve što mu zatreba.
Orban se, inače, nije libio da uzvikne da EU predstavlja veću pretnju Mađarskoj nego Rusija. Valjda zato što se on ne slaže s kontinentalnom podrškom Ukrajini i zamerkama Brisela njegovom potiskivanju ljudskih prava, nezavisnosti pravosuđa, slobode medija.
Navodno je Orban pomenuo i aranžman za prelazak NIS-a u ruke Mola. Nije, valjda, gostu sugerisao da bi trebalo da pripomogne i predsedniku južnog suseda, koji je navijao za izbor Trampa, a ovde stalno odlaže izbore kao da nešto i nekog čeka.
Možda nešto treba da proiziđe i iz diplomatije. A stara izreka kaže da je „diplomatija veština da se ljudima kaže da idu dođavola, a na takav način da oni pitaju za pravac“. Direktor Eurointelidžensa, Volfgang Munšau, u opsežnoj analizi sluti da su sada Amerikanci poslali Evropljane dođavola.
Nadam se da Evropljani neće Ameriku pitati za pravac, već da će ga sami odrediti. Recimo, ka širenju EU. Pa da se opet vidi da mi, dođavola, idemo u nekom drugom pravcu, poznatom kao tumaranje.
Glosa: Ispostavilo se da na neraskidive krvne veze Amerika podseća Evropljane samo da bi oni lakše podneli diktat o prekrajanju političkih veza u njenu korist