Kao rodonačelnik moderne demokratije doprinela je njenom uspostavljanju u poraženim silama. Po redu: u Nemačkoj i Japanu posle Drugog svetskog rata, a na prostorima bivšeg SSSR i Varšavskog pakta, po njihovom slamanju u hladnom ratu.
Ali, dugo prekrajajući svet po svojoj meri, našla se na udaru dvostrukih promena. U svetu, koji se razvijao i prekrojio mimo, pa i protiv, njene volje. A kod kuće – politikom predsednika Donalda Trampa, koji je iznutra prekraja po meri lične narcisoidnosti.
S njim na čelu, Amerika je spala u grupu zemalja čiju demokratiju podrivaju autoritarne tendencije. Ne haje za nadležnosti zakonodavne vlasti; okružuje se „klimoglavcima“ (kako beleže tamošnji eksperti); računa na većinu njemu sklonih kadrova u Vrhovnom sudu koji mu je podario sveobuhvatni imunitet, dok je sa ostatkom pravosuđa učestalo „na ratnoj nozi“; deli pomilovanja bližnjima koji su pravosnažno osuđivani i za nasilje.
Forsira, takođe, priču da su izbori neregularni ako ih on i njegovi izgube; raspoređuje vojsku po gradovima kojima upravljaju „neposlušni“ opozicionari; elitne univerzitete etiketira kao „nepodobne“; kritičke medije naziva „neprijateljima naroda“, a praktično ne silazi s malih ekrana i svoje društvene mreže, s kojih deli obznane svake vrste.
Ne vidi, uz to, nikakav sukob interesa u okolnosti da mu se lični i porodični imetak povećao za više od dve milijarde dolara (po Njujork tajmsu) u samo 18 meseci drugog mu predsedničkog mandata. Niti oseća da prosto bode oči nalozima za veličanje sebe samog – štampanjem novčanica s njegovim potpisom i pasoša s njegovim likom, isticanjem njegovog imena po zgradama institucija, pojedinih saobraćajnica.
Objavio je i snižavanje cena stotina lekova, u programu sa oznakom Tramp. Učinio je to da, kao i ovdašnji lider, pokuša da napabirči glasove pred tamošnje parlamentarne izbore u novembru.
Istraživači mahom konstatuju da je većina ispitanika nezadovoljna i njegovom vladavinom i pravcem kojim se zemlja kreće. Niskom rejtingu doprinelo je i Trampovo uletanje, sa Izraelom, u rat protiv Irana, gde se sada trudi da diplomatskim naporima potvrdi status „nacije pobednika“. Analitičari, međutim, naziru da bi takvu pohvalu, trenutno, pre mogla da prisvoji Islamska Republika.
Ponadao se da će mu žeđ za pobedama utoliti Svetsko fudbalsko prvenstvo koje se osim u SAD, održava i u Meksiku i u Kanadi. Unapred je „video“, ne baš respektabilnu“ američku reprezentaciju u, realno nedostižnom joj, finalu.
Svojim potonjim uplitanjem unizio je prestiž i svoje zemlje i FIFA, pa i samog Mundijala. Uspeo je da izdejstvuje ukidanje suspenzije jednom njegovom ljubimcu, kako bi mu selekcija bila kompletna. Ako bismo bez njega izgubili od Belgije, smatrao bih to nameštenim ishodom, kakvi su bili i izbori (koje je regularno izgubio) 2020, upozorio je Tramp.
U celom svetu je to doživljeno kao neprihvatljivo direktno mešanje politike u sport, a Belgijanci su se potrudili da ubedljivo, rezultatom 4:1, pobede Amerikance, među kojima je bio i amnestirani igrač. Trijumf su proslavili ironičnim oponašanjem Trampovih plesnih mrdanja na podijumu kad se napreže da pokaže kako je „u formi“.
Ceo taj događaj, s koga su snimci postali viralni, mogao bi da se protumači kao još jedan primer liderske kontraproduktivnosti. Predsednik je zabeležio administrativnu pobedu nad fer-plejom, ali je nacija, reprezentacija, pošteno „potučena do nogu“.
Ako ste, opravdano, čitanjem ovog teksta nalazili mnoge sličnosti s našom situacijom i liderskim profilima, evo još jedne. Obojici se priviđaju elementi koji bi da sruše ustavni poredak, iako baš njih dvojica to čine istrajno prekoračujući svoje ustavne nadležnosti.
Bauk, po Trampu, predstavljaju, ni manje ni više, komunisti, kako on voli da krsti demokratske socijaliste, levo krilo unutar opozicione Demokratske partije. Prozvani, naravno, nemaju nikakve veze s komunizmom, već se zalažu da u višestranačkom sistemu profunkcioniše „kapitalizam ljudskog lika“, s više socijalne pravde, za smanjenje drastične nejednakosti, vojnih izdataka i zagađivanja okoline, a za veću dostupnost zdravstva i obrazovanja…
Komunizam je zlo, smrtna pretnja našoj slobodi, obmana koju pronose i došljaci, pa tu boleštinu moramo brzo iskoreniti, dosoljava Tramp. Ovde se protivnici režima takođe proklinju kao ekstremni levičari, anarhisti, teroristi, Crveni Kmeri, komunistički nostalgičari. Prokazani su kao zaluđenici „obojene revolucije“, čije postojanje nikad nije dokazano, pa ne postoje ni dokazi za tvrdnju predsednika da ju je pobedio.
Obostrano se, tako, potvrđuju kao barjaktari „alternativnih činjenica“, koji nikome ne priznaju da mogu da im budu alternativa. Kao izraziti desni populisti, i jedan i drugi bi da desnilo zavlada svetom.
Tolike sličnosti trebalo bi da ih blisko povežu. Ovdašnji se udvara, ali tamošnji ima preča posla.
Trudi se da opovrgne slutnje da bi se oci nacije prenerazili kad bi mogli da vide ko i kako se sada vlada njihovom Amerikom. Da demokratiji nameće autokratiju, da se svađa sa saveznicima a dogovara s rivalima, da se predstavlja kao mirotvorac a ratuje na sve strane, da priča o „pobedničkoj naciji“ dok je gubitnika sve više i unutar nje.
Ali to ovdašnjeg, nažalost, ne sprečava da mu se divi. I da ga imitira, skoro kao Vladimira Putina i Si Đinpinga. Jer time se pravda što ne napreduje ka EU. Kao bliži su nam oni od Brisela. Što je još jedan dokaz da nas uvaljuje u doba postistine, kao u istinski živi pesak.