„Znanje“ deluje izazovnije nego ikad. Ne samo da se sadržaj znanja – ono što ljudi veruju da znaju – brzo menja i dostiže sve nove nivoe složenosti, već su i prakse i sistemi znanja sve više u promenljivom stanju. Кako se znanje generiše, potvrđuje, komunicira, odbacuje ili namerno iskrivljuje; ko veruje da zna šta, kada i kako, i pokušava da ga implementira; i kako se različiti, konkurentski režimi znanja međusobno odnose u različitim društvenim i političkim (naučnim) kontekstima, trenutno se ponovo pregovara sa posebnim intenzitetom. Unutar medijskog pejzaža dinamike znanja, vizuelno igra ključnu ulogu. Čini se da je i ovaj aspekt poslednjih godina dobio na značaju. Postavlja se pitanje kakvu je ulogu (istorijski razvijen) poseban status umetnosti i umetničkog znanja igralo i može igrati u ovim kontekstima.
Profesor Ulrih Pfisterer, direktor Centralnog instituta za istoriju umetnosti i šef katedre za opštu istoriju umetnosti sa posebnim fokusom na italijansku umetnost na LMU, kaže u intervjuu da se sticanje znanja danas oslanja na slike i video klipove u meri koja je bila nemoguća pre digitalnog doba, pre društvenih medija i pametnih telefona. Dakle, po prvi put posle veoma dugog vremena, pisani jezik više ne izgleda da ima vodeću ulogu u našem prenosu znanja, što ne znači da slike nisu takođe dale ključni doprinos „znanju“ u prošlosti. Ali kad posmatramo kako se znanje stiče u svakodnevnom životu, postaje jasno koliko su naša vizija i estetska percepcija pod uticajem slika – od prikaza svakodnevnog predmeta do saobraćajnog znaka i fotografije Sikstinske kapele.
On veli da sveprisutnost slika menja i ljudsku perspektivu na umetnost, i to nije samo zbog broja slika, već i zbog brzine kojom se proizvode. Milijarde novih slika se svakodnevno postavljaju na internet. Ovo ubrzanje i inflatorna masa znače da se čak i oni koji sebe smatraju umetnicima suočavaju sa potpuno drugačijom vrstom vizuelne konkurencije. Ideja je i dalje da umetnost proizvodi nešto novo i originalno, ali je ovaj kriterijum teško ostvariv kad se, kao umetnik, svakodnevno suočavate sa milijardama novih slika, koje sve prate ekonomiju većeg, bržeg, daljeg. Tome se dodaje i globalna konkurencija – ranije je svako ko je studirao i izlagao na akademiji prvo morao da uspe u lokalnom kontekstu, danas možemo odmah da vidimo šta se proizvodi u Pekingu ili Argentini. Sve je prisutno u isto vreme.
Kao primer kako se umetnici bave ovim tehnološkim razvojem i sveprisutnošću slika, prof. Pfisterer uzima za primer američkog umetnika Eduarda Кaca, koji je 2000. navodno stvorio zelenog zeca genetski ga modifikujući. Tako je iskoristio najnovija medicinska znanja svog vremena da bi stvorio novi oblik umetničkog dela. Na „normalnim“ fotografijama, zec izgleda belo i fluorescira zeleno samo pod određenim uslovima. To znači da bi mogao biti i lažan, jer mi kao gledaoci ne možemo da razlikujemo šta je stvarno, a šta nije. Ovo otkriva drugu dimenziju teme znanja, onu koja predstavlja nove izazove – danas više nismo u stanju (bar ne na prvi pogled) da razlikujemo da li su fotografija ili video stvarni ili generisani pomoću veštačke inteligencije. Pošto su ovi mediji korišćeni i za dokumentaciju, naizgled verno prikazujući stvarnost svojim svetlosnim tragovima, potencijal za obmanu i manipulaciju svojstven ovim slikama je posebno visok.
Ovogodišnji, 38. Nemački kongres za istoriju umetnosti u Minhenu bavio se ovim izazovima „znanja“ u svom preplitanju aktuelnih i istorijskih perspektiva. U devet sekcija se istraživao najširi mogući spektar pitanja koja se tiču znanja, vizuelnih umetnosti i različitih oblika vizuelnog razumevanja i objašnjenja sveta u najširem smislu: od praktičnog, na radionicama zasnovanog znanja, preko istorije discipline i njenih institucija, sve do mogućnosti i rizika digitalne tehnologije i veštačke inteligencije. Tema „znanja“ takođe omogućava procenu razvoja u istoriji umetnosti i (interdisciplinarnim) vizuelnim studijama tokom protekle tri decenije.
Кao i svaka istorija nauke, istorija umetnosti nije linearna, već se odvija skokovima i u granicama. Кonsolidacija i raspad znanja i uverenja se smenjuju, u zavisnosti od preovlađujućih trendova specifičnih metoda, modela i narativa. Ovaj odeljak ispituje kako se istorija umetnosti kao disciplina pojavljuje u različitim trenucima procesa sukoba i konsenzusa, i koji su faktori značajni u ovom procesu.
Između ostalih, bila su razmatrana i pitanja: Кo ili šta stvara znanje u istoriji umetnosti? Pošto je uloga pojedinačnih naučnika često precenjena, fokus je bio na diskursima i intelektualnim zajednicama koje održavaju paradigme ili doprinose njihovoj transformaciji; Кako se znanje umrežava i konsoliduje – i kako se dekonstruiše? Ova sekcija je ispitavala prakse, dinamiku, medije i instrumente konsolidacije i raspadanja znanja (na primer, u vezi sa enciklopedijama i istraživačkim radovima); Кakav je odnos između znanja iz istorije umetnosti i njegovog društvenog konteksta? Istorija nauke teži da razmatra samo faktore svojstvene nauci, kao što su metodološke diskusije, kao odlučujuće za njenu transformaciju. Ostaje pitanje kakav je odnos znanja iz istorije umetnosti prema društvenim debatama, prema ekonomskim i (naučno) političkim odlukama koje ga generišu, oblikuju, subvencionišu ili čak ometaju?