Prvo, Španci su nadigrali Argentince u svakom pogledu, tako da bi bila nezapamćena nepravda da im nisu preoteli titulu. Drugo, poraženi su do lopte dolazili mahom grubim nasrtajima, ne znajući ni kako da je doture najboljem igraču u istoriji, pa je bilo uzaludno klicati Mesiju, kad on nema s kim, ni s čim, da igra.
I treće, pokazala se nadmoć institucionalizovane igre, gde svaki igrač radi ono što najbolje ume i za šta je zadužen zarad kolektivnog uspeha, nad ekipom čija perspektiva dramatično zavisi od poteza jednog lidera, pa makar to bio i magični, neponovljivi, Mesi. Bila je to pobeda demokratskog duha – za koji navijam – nad verom u svemoć kaudilja (iako Mesi nije sebe video u toj ulozi), konstatovali su eksperti koji u fudbalu vide „mnogo više od igre“.
Stoga je, kako se može računati, s dva miliona ljudi na madridskom dočeku njihovih junaka s Mundijala, slavila i većinska Evropa. Njihov uspeh doživela je kao svoj, kao dragoceni izuzetak od pritisaka koji bi da je prikažu kao strateškog gubitnika.
Jer, pokazalo se da je Evropa i dalje najveća sila – u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu. Em je iznedrila šampiona, em su u polufinalu bile tri a u četvtfinalu šest njenih reprezentacija, iako je činila samo trećinu od 48 učesnica. Pa je tako ispalo da joj silesije- SAD, Kina, Rusija – koje na svoju ruku rade na njenom unižavanju, u igri nogama nisu ni do kolena.
Kad se, tako, globus smesti u gol, Evropa je prva, a u šampionskim titulama sledi je jedino Južna Amerika (10:13). U tom pogledu istrajno ostaje kontinentalna bipolarnost.
Takav raspored je unervozio Donalda Trampa, pa je pokušao da „ukrade šou“. Unapred je iskonstruisao povode da „prezre“ Španiju, i da pripreti Britaniji da bi mogao da se u njenom sporu oko Foklanda (Malvina) prikloni Argentini čiji mu se lider više sviđa.
Pa je izdejstvovao da za selekciju SAD zaigra kažnjeni igrač. Pa da zajedno s predsednikom Fife preda pehar pobedniku i najzad da se prikači na poziranje trijumfatora, odakle je ipak bio izmoljen da se skloni. Ali spektakl mu se dopao pa je zatražio da se mundijal opet odigra u SAD, ali više ne zajedno s Meksikom i Kanadom. Uverio se da turnir obrće veliki kapital, pa ne bi da ga deli.
Štrecnuo se, međutim, kad je video raspored na počasnim mestima stadiona. Da tamo, gde i on krajnji desničar, sede levičari, kao što su premijeri Španije i Kanade, Pedro Sančes i Mark Karni, i meksička predsednica Klaudija Šejnbaum, a da fali bliski mu argentinski lider Havijer Milej, koji nije došao da „ne bi bio baksuz“ sunarodnicima.
Verovatno je navijao za „gaučose“ jer su jedino oni na prvenstvu bili skroz beli, tojest bez crnaca, dok je među Špancima bio i „jedan takav i još musliman“, Lamin Jamal, u kome mnogi čak vide „naslednika Mesija“. A Argentinci su posle meča i pokazali izvesne sličnosti s Trampom. Fizički su napali protivnike (kao kad njegovi oružnici jurnu na demonstrante) i okrenuli im leđa kad su oni primali zlatne medalje (kao kad je on primio Fifin trofej za „mirotvorstvo“, kao uinat odluci da mu se ne dodeli Nobelova nagrada za mir).
Mundijal je, na svoj način, pokazao i kako se svet menja da se ne bi promenio. Nanizao je iznenađenja, doneo slavu Zelenortskim Ostrvima, Ekvadoru i Norveškoj, ali su do polufinala dogurali sve sami favoriti – Španija, Argentina, Francuska i Britanija. Dakle, niko se ne sme potceniti, ali je prilično izvesno da će se borba za sam vrh voditi u uskom krugu. Iz ovih krajeva, samo se Hrvatska uzdizala, prethodno, do finala i polufinala.
Kad su Španci sada osvojili trofej, skakali su od sreće i bukvalno zatresli njihovu zemlju, zabeleži su seizmolozi. U većem delu sveta, Mundijal je bio prilika i za svojevrsno preispitivanje sopstvenih potresenih identiteta.
Takoreći je svaka zemlja imala svoje gore list u nekoj od reprezentacija, pa su se mnogi navijači opredeljivali prema tim „srodnicima“. Usred pomame protiv imigranata, baš oni su činili kostur raznih nacionalnih selekcija. Njima se dičila pogotovo francuska, a koju su rasisti etiketirali kao „afrički tim“. Istovremeno su i mnogi igrači evropskih liga nastupali za ekipe s drugih kontinenata.
A fudbal je, tvrde, i dalje predominantno demokatska igra. Po analizi Fridom hausa, na ovom Mundijalu, je 43,1 odsto reprezentacija bilo iz slobodnih zemalja, a 26,7 iz neslobodnih, dok je ostatak od oko 30 procenata dolazio iz država koji su „nešto između“.
Ovde smo svetsko prvenstvo pratili ležernije nego da smo se na njega kvalifikovali. Mahom smo, valjda, navijali za Bosance i Hrvate, ali smo, pre svega, uživali što smo mogli da se poistovećujemo sa onima koji zaista znaju da igraju u sportu koji najviše volimo, iako nam je on samo jedna od poviše neuzvraćenih ljubavi.
Tome u prilog govori i kašnjenje u zidanju nepotrebnog a isforsiranog fudbalskog Nacionalnog stadiona, koji je bio deo propalog plana zajedničkog kandidovanja s Rumunijom, Bugarskom i Grčkom za domaćine Svetskog prvenstva 2030. Pre će se, ipak on nekako završiti nego afere zboh koji manje kritikujem nogometaše nego lidere koji i njima i celom zemljom upravljaju „kao nogama“.
Dok globus, bar mundijalski, staje u gol, mi nismo deo te priče. Iako zvanično težimo članstvu u EU, radimo suprotno u mnogo čemu, pa se ne trudimo ni da joj se pridružimo makar kao najvećoj sili u najvažnijoj sporednoj stvari na svetu.
Istrajavamo u navici da ne propuštamo šansu da propustimo šansu. Ali, približavaju se izbori gde je šansa za promene toliko velika da bi i naslepo morala da se iskoristi.