Momčilo Pantelić: Udar novosti iz prošlosti

Sličnosti između te dve drame nalaze, mahom, u međuetničkom razdoru, ekonomskom sunovratu, regionalnim neskladima, većoj spremnosti za podrivanje nego za učvršćivanje sistema, spoljnim pritiscima…

Rastakanje obe države ujedno je i, možda ponajviše, posledica unutrašnjih raskola pri određivanju realnog mesta za sebe u svetu i sveta u sebi.

Teritorijalni integritet je obema iščilio baš u vremenima koja su tražila brzo prilagođavanje bitnim promenama u globalnim odnosima. SFRJ se rasturila ubrzo po okončanju hladnog rata, rasturanja SSSR i Istočnog bloka, a u vreme uspostavljanju jednopolarnog svetskog poretka, pod vođstvom SAD. Ukrajina je, pak, bez Krima (pripojen Rusiji) ostala usred sadašnjeg nastajanja multipolarnog poretka, sa osetnim slabljenjem dominantne uloge Vašingtona, uz istovremeno ubrzano ekonomsko jačanje nezapadnih sila, među kojima i Rusije, čija najnovija natezanja sa Zapadom oko ukrajinske sudbine, pojedini analitičari doživljavaju kao dvostruki udar “novosti iz prošlosti” – istovremenog repriziranja specifičnosti i hladnog rata i jugoslovenskog raspada.

Ne shvatajući da su “slamka među vihorove”, nekadašnji lideri u Beogradu i doskorašnji u Kijevu, zauzeli su kurs “uz vetar”. Koji je olujnim naletima oduvao i njih s vlasti i teritorijalni integritet njihovih zemalja.

Oba slučaja pokazuju, uz ostalo, da je rastuća međuzavisnost vanredno osporila neprikosnovenost pravila po kome je spoljna politika samo nastavak unutrašnje politike. Unutrašnja, pogotovu u zemljama koje nisu sile, sve više proizlazi iz spoljne – usklađivanja sa zbivanjima i planovima izvan nacionalnih granica, a naročito u neposrednoj okolini…

Posvetimo se stoga, na čas, rastućim tumbanjima u globalnim odnosima. Ovom prilikom bih, iz tušte i tma uzročnika, izdvojio najparadoksalnije – ostvarivanje gotovo univerzalnih ideala.

Želja da svet deluje kao celina prvo se iskazala širenjem liberalnog kapitalizma ali je preterivanjem u deregulaciji tokova kapitala počev od njujorškog Vol strita, došlo do gotovo globalnog finansijskog košmara. Ispostavilo se, takođe, da iako postoji svest da su klimatski lomovi dobrim delom posledice neodmerenih ljudskih aktivnosti, ne postoji dovoljno volje da se one obuzdaju.

Verovalo se i da će širenje demokratije i uzleti tehnologije smanjiti razlike među društvenim slojevima, ali se jaz rekordno produbio. Uporedo je došlo do slabljenja evropskog sistema države blagostanja, iako on i dalje važi za najsolidarniji poredak. A ka vrhu svetske probitačnosti se probio kineski model, u kome je vlast komunista, niskim nadnicama obezbedila visoke profite na svetskim pijacama, i pokazala se kao najefikasniji operator kapitalizma, drastično osporivši formulu da najviše uspevaju zemlje u kojima postoji sadejstvo višestranačke demokratije i uvažavanja tržišnih zakona.

Paradoksa nije lišena ni Amerika. Predsednik Barak Obama je, kako u uvodniku ističe Njujork tajms, učinio ono što su i Amerikanci i drugi odavno očekivali od Bele kuće – povlači trupe s bojišta koje je nasledio, i prednost daje sređivanju domaćih ekonomskih prilika nad spoljnim direktnim vojni intervencionizmom. A doživljava pad popularnosti jer “kompromiserstvom slabi poziciju SAD kao svetskog lidera” i prepušta inicijativu “nepodobnim” rivalima.

Gajile su se i nade da će ruski lider Vladimir Putin naći način da žal za raspadom SSSR kompenzuje unapređenjem odnosa sa Zapadom. Ali, težnje obeju strana da prošire interesne sfere, pokazale su se kao prioritetnije i dovele, povodom “nedefinisane” Ukrajine, do najvećeg pogoršanja odnosa među velikim silama, iznova na tlu Evrope, posle pada Berlinskog zida 1989.

Originalnost predstavlja i “preduzimljivost“ Rusije u Ukrajini, gde se u prekrajanje granica upustila kao slabija strana (u poređenju sa atlantskom alijansom) i bez ijednog bitnog saveznika. Sve spoljne intervencije, u poslednjih četvrt veka, bile su delo nadmoći i kakvih-takvih koalicija.

Finiširanje ovog teksta, vraća ga njegovom startu. Prigodno, u skladu s navalom novosti iz prošlosti.

Ukrajina je stradala, uz ostalo, zato što nije shvatila pouke iz raspada SFRJ.

Osnovna glasi: ni teritorijalni integritet ni suverenitet, pogotovu kad su iznutra osporeni, ne mogu se sačuvati klackanjem između Zapada i Rusije, ni kad oni nisu u otvorenom sukobu interesa, a kamoli kad jesu, kao sada. Kad god ko ne zna kuda će i kako će sa samim sobom, drugi sebi uzmu za pravo da pokažu da znaju šta će s njim.

Za Srbiju bi, pak, opredeljivanje u tekućoj krizi moglo da prevaziđe rizike sadržane u povezanosti ulaska u EU i statusa Kosova. Možda čak toliko da, povodom Ukrajine, ostanemo i bez Pokrajine i bez Unije.

Zasad uspešno, kako nam se sugeriše, održavamo balans. To je uspevalo i Ukrajini, sve dok je nije snašlo ovo što ju je snašlo…