A, i „cijena“ je, nadajamo se, „prava sitnica“, u odnosu na, recimo, gigantski spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu, čija je puna „vrednost“ tajna, još od 2021, kada je postavljen, iako je takva oznaka vredela do 2023. Grandiozna, po mnogima besmislena skalamerija, na urbanistički još besmislenijem trgu, teška 80 tona i 23,5 metra visoka, po nekim podacima koštala je više od devet miliona evra, što priznaćete, u siromašnoj Srbiji nije malo para, čak i kad se govori o „čoveku koji je stvorio srpsku državnost“. Doduše, sadašnjem „beogradskom šerifu“ to ne ide na dušu.
No, najveći problem novopostavljenog kantara leži u njegovom bukvalizmu, jer Terazije nisu dobile ime po vagi već po turskom vodotornju, koji je pumpao, odnosno, nivelisao pritisak vode. A, prilagodivši se novom vremenu, knez Miloš je na mestu te kule podigao Terazijsku česmu 1860, čime je, valjda, ovaj deo grada u dovoljnoj meri, i simbolički, obeležen. Bez „jeftinih a skupih“, iznenada podignutih, zamena za „otetu igračku“.
Istovremeno, dobar deo prestonice Srbije nema kanalizaciju, ni prečišćavač za vodu, pa, oprostite na izrazu, gradska sranja odlaze direktno u Savu i Dunav, i zajedno sa sve manje zelenila i više „betonskih Beograda na nečemu“, zahvaljujući halapljivim investitorima, nekadašnja „turska kasaba“ počinje da deluje kao „mastbi“ za „povratak u budućnost“.
No, vratimo se „otetim igračkama“, Šapićevoj neostvarenoj želji da Terazije ukrasi spomenik Dragoljubu Draži Mihailoviću, koju je Komisija glatko odbacila, ili još jednoj njegovoj (tadašnjoj) inicijativi da se grobnica Josipa Broza Tita izmesti iz Muzeja Jugoslavije, jer je to „izuzetno važna stvar za srpski narod i budućnost ove zemlje“, koju je, pak, opet glatko, odbacio predsednik Srbije. Jer, „Josip Broz deo je naše istorije, on je ovde živeo i ovde je sahranjen, i on će ostati deo srpske i jugoslovenske istorije”, objasnio je Vučić tada, ne baš srećan, jer nije fan komunista, i „pogrešan potez“ svog potrčka u jednom od nebrojenih nastupa.
Ipak, Šapić je nekoliko stvari isterao na čistac. „Otkačio“ je „novinarska džangrizala“, narod, (ne)poslušne odbornike, sastančenja… Prefarbao je gradski prevoz u „Vizantijsku plavu, nemanjićku plavu, koja ima mnogo simbolike vezane za grad Beograd“, i koja je, kako je objasnio, „mnogo bolja od dosadašnje ‘soc-crvene’ koja nas je podsećala na kioske sa viršlama“.
I, dok je „vizantijsku plavu“ jako teško, gotovo nemoguće danas pronaći, a „nemanjićke zastave često u osnovi imaju crvenog dvoglavog orla“, socrealističke crvene viršle, još uvek deluju kao freske, u odnosu, recimo, na „predsednikove“ salame, koje Šapić, sigurni smo, ne konzumira.
Pogotovo što je, dizajn mikroarhitektonskog modularnog objekta, legendarnog „crvenog kioska K67“ iz 1966. arhitekte i umetnika, profesora Saše Mahtiga, koji je postao deo ulice svakog grada u Jugoslaviji, 1970. uvršten u Zbirku njujorškog Muzeja moderne umetnosti (MoMA), u kojoj se nalaze objekti karakteristični za svakodnevni život evropskih gradova. Ali, krhko je znanje.