Iako je jun, iz Beograda nas je ispratila kiša, koja je najavljivala sumoran, prohladni dan. S mantilom u ruci, slećem na toplo podgoričko sunce. Aerodrom je krcat, atmosfera u gradu svečana i užurbana. U vazduhu koji miriše oseća se Mediteran. Žena koja nas vozi objašnjava plan zatvaranja ulica. Nada se da ćemo uspeti da prošetamo, kaže – lijep je dan. Veliki broj policajaca, mere obezbeđenja visokih delegacija, svuda oko nas. Crna Gora dočekuje evropske lidere kao buduća članica EU, ponosno i dostojanstveno. Ne šalju se sve poruke sa govornice, piše predsednik Jakov Milatović, neke se šalju slikom. Veličanstveni pogled sa Lovćena govori da će, po svoj prilici, tako i biti.
Sveprisutna euforija boji i naše sastanke. Administracija je suočena sa ozbiljnim i složenim poslom usklađivanja sa evropskim propisima i standardima. Mnogo toga treba uraditi u kratkom roku. Bez obzira na to, očekivane žurbe nema. Sa tradicionalnom ležernošću i bez mnogo tenzije, sve se stiže i završava u roku jer podrška je snažna, iznutra i spolja, i na svakom koraku se to vidi. Odluke se donose brzo i bez odlaganja. Tako proces evropskih integracija izgleda kada je pravac jasno određen i nedvosmisleno se ide ka cilju. Drago m je sto imam priliku da učestvujem u tome. Da pružim podršku na tom putu, da svedočim ostvarenju rezultata i na kraju podelim sa njima tu radost. Radost koju smo nekada i sami osećali, dok je delovalo da je ulazak Srbije u EU na dohvat ruke. Dok smo još verovali da- samo sto nije. Secam se našeg prvog plana za usklađivanje sa evropskim propisima, koji je predviđao da naša zemlja interno bude spremna za ulazak u EU 2012. godine, a onda i svih drugih naknadnih rokova. Secam se odbrojavanja na Trgu bana Jelačića, kada smo slavili ulazak Hrvatske u EU i verovali da smo mi sledeći. Danas moje dete ima 11 godina, Srbija se na tom putu nije pomakla već pet godina, a čitav proces sustinski traje već više od 10 godina. Malo je onih, uključujući i ljude koji neposredno rade na tome, koji veruju da će Srbija zaista postati članica EU. Još manje onih koji veruju da će to biti u neko dogledno vreme. Toj armiji poraženih, pripadam i sama. Armiji ljudi, koja je neumorno radila, iz čistog entuzijazma i prostog ubeđenja da je to jedini prirodni i ispravan put, jer mi zapravo već pripadamo tamo. Mi jesmo EU. Po našoj geografskoj lokaciji, kulturnom i istorijskom nasleđu, umetnosti, naučnim dostignućima, jeziku, mi jesmo Evropa i mesto nam je tu. Verovali smo da našim vrednostima, prirodnim bogatstvom, etničkom, kulturnom i jezičkom raznolikošću, kreativnošću, duhom i tradicijom mi obogaćujemo Evropu – dajemo svojevrsni doprinos toj ujedinjenosti u različitostima, i da nas ona bas zbog toga želi. Radili smo taj posao u dobroj energiji, zabavljajući se i sa uživanjem. I bez obzira na ishod tog putovanja, želim da se neko, kada se bude osvrtao na ovo vreme, praveci analize, toga seti. Volela bih da sama Evropa to zna. Možda sve ovo i pišem bas zbog toga. I isto tako želim da verujem da ta iskra i dalje postoji. Možda je mnoge put odveo u nekom drugom pravcu, i možda su neki koji su i dalje na tom zadatku, klonuli duhom, jer trenutno ne vide svetlost na kraju tunela. Ali ta iskra je i dalje tu, spava ali nije nestala. Čeka neko bolje vreme, neke drugačije okolnosti, kada opet bude bila potrebna, da se pojavi- sa iskustvom, sa znanjem, entuzijazmom, energijom i odlučnošću, da inspiriše i podrži neke nove generacije. Uostalom, zar nije ovaj put znak?
Sa takvim mislima i pomešanim osećanjima, vozim se kroz grad, dok Podgoricu napuštamo, u toplo popodne. U Beogradu nas čeka kiša i sivilo. Kao da nas taj kratki let vodi kroz neke vremenske kapije, koje se nemilosrdno otvaraju i zatvaraju, mimo naše volje i određuju sudbine čitavih naroda i zemalja. Iz misli o putevima, pravcima i vremenu koje prolazi, prene me naša vezačica, koja bez imalo nervoze i žurbe, ležerno saopštava da je glavni put i dalje zatvoren- moramo alternativnim, ali ima vremena, stižemo sve. Dok iznad nas poleće avion brendiran logom 28 by 28, pitam se da li je nas Gate i dalje otvoren, i do kada će biti?