Tramp se, i inače, pročuo po insistiranju da je politička nepredvidljivost njegova liderska vrlina. U njoj je, čak, nadmašivao „teoriju ludaka“ kojom je Ričard Nikson nastojao da izludi protivnike u hladnoratovskim nadmetanjima.
Dugo će se i svestrano, stoga, analizirati zašto je Trampu izglasan povratak u Belu kuću, jer je drugi neuzastopni mandat u njoj dosad osvojen samo jednom i to pre 120 godina. Ishodu su doprinele činjenice da je Kamala viđena kao izdanak sistema za koje su anketirani tvrdili da se kreće u pogrešnom pravcu, da plate ne prate rast cena, da je porozna imigracijska politika, da treba smanjiti izdatke za ratove… Pa da je, stoga, Donaldova antiestablišmentska harizma „alternativna činjenica“ koju treba podržati, za razliku od sijaset tako nazvanih njegovih izvitoperavanja realnosti.
Ali, ovaj tekst je posvećen jednom neokrnjenom kontinuitetu „crvene linije“ u dometima polova. Naslov Prvi a ne prva – koji je mogao je da glasi i Broj 1 pobedio brojku 1 – proizišao je iz okolnosti da se nastavila apsolutna dominacija muškaraca na najvišem položaju, i to u konkurenciji dve premijerne ponude.
Prvi put je u trci ka Beloj kući učestvovao kandidat (Tramp) koji je osuđen za krivično delo. Njegova rivalka (Haris) je, pak, pružala mogućnost da se kormilo države, najzad, tamo prvi put poveri jednoj ženi.
Američki organizam je reagovao po inerciji. Radije je prihvatio da mu osuđenik dođe na čelo države, nego da mu vrhovni komandant postane dama.
Ovaj raskol mi se čini i bitnijim od ostalih okolnosti koje su uticale na opredeljivanje birača. Jednostavno, po drugi put (prethodno Hilari Klinton) se direktno pokazalo da je najmoćnija sila nemoćna da izabere prvu predsednicu. A takva nemogućnost osporava definisanje Amerike kao „zemlje (mnogih) mogućnosti“ za sve.
Indikativno je, takođe, da je republikanac Tramp učestvovao u tri predsedničke trke, a da je pobedio u dve, oba puta – žene, demokratkinje. I to sa izrazitim podsticanjem muškaraca da svojim glasovima ne dozvole svrgavanje njihovog polnog monopola na vrhu vlasti, koji se SAD održava od njihovog nastanka pre 248 godina.
I sada je Trampova kampanja, doista, obilovala bodrenjem, muževnosti, kao da njoj fali ravnopravnost. Hroničari su zabeležili da se „jači pol“ osetio ugroženim i zato što su žene postale većina i uspešnije u fakultetskom obrazovanju, pa da oni sada osećaju povećanu potrebu da na drugi način odbrane staru slavu roda koji, eto, ne da Belu kuću.
Ovi izbori su bili referendum o mizoginiji, ocenjuje novinarka, advokat i pisac Džil Filipović (srpsko-nemačkog porekla). Trampova ekipa je uspela da forsiranim potcenjivanjem žena, dodaje autorka u onlajn magazinu Slejt, sačuva za sebe Belu kuću, kao „poslednji neprekinuti muški lanac“.
Održavanju tog lanca i porazu Kamale, bitno je doprinela i konfuzija unutar njene Demokratske partije. Odugovlačila je s povlačenjem kandidature predsednika Džoa Bajdena, pa je Haris, dovedena u cajtnot, da u kampanji, koja je Trampu trajala bar dve godine, učestvuje samo 107 dana.
Izostala je i procedura koja bi omogućila da se među demokratama pojavi još neki predsednički pretendent s, verovatno, ubedljivijim izgledima da pobedi Trampa. Haris je, inače, kao potpredsednica imala najniži rejting u istoriji te visoke funkcije.
Njenom neuspehu je, možda, doprineo i rodoslov – meleskinje, od oca Afro-Jamajkanca i majke Indijke. „Besni belci“ su agitovali da nije vreme da, posle Baraka Obame, opet dobiju „nebelog“ lidera. Rasne podele, nažalost, još imaju mobilizacijski potencijal, mada je Tramp uspeo da donekle poveća podršku Crnaca i Latinosa, među kojima demokrate i dalje raspolažu ubedljivim većinama.
Nije se ostvarila ni prognoza da će žene velikom većinom dati glas Kamali. Među njima je, u računici AP, pobedila sa 53:45 odsto, što je za dva procenta manje od Bajdena kad je izabran za predsednika, dok je Tramp dobio tri postotka više nego kad je od njega izgubio. Uz to je, po BBC, potpredsednica sa 42:55 odsto poražena u izjašnjavanju muškaraca.
U rodno bipolarnom društvu pobedio je opet „jači“ a ne „lepši“ pol. A takva inercija prevladava i po svetu. Trenutno su žene na vrhu vlasti u samo 13 od 193 članice UN, a ukupno ih je na tom položaju bilo u 60 zemalja, proizlazi iz istraživanja renomirane američke agencije Pju.
Ovde je od 1990. na predsedničkim izborima učestvovalo devet žena i sve su izgubile s velikom razlikom. U četiri ciklusa su ukupno osvojile 508.225 ili oko 18 procenata glasova. Sve zajedno, manje od drugoplasiranog na predsedničkim izborima 2022.
Ispada da između Amerike i Srbije, uz sve neuporedivosti, postoji i jedna podudarnost, koja im nije za hvalu – muški monopol na najvišu izbornu funkciju. Em to odudara od prirodne ravnoteže, em se zna da svaka vlast korumpira, a da apsolutna vlast korumpira apsolutno, pa bi isto moglo da važi i za rodni apsolutizam u predsednikovanju.
Postoje naznake da se približava vreme u kome će se, i tamo i ovde i drugde, najzad potiskivati bar taj jedan od mnogih apsolutizama. A koji su ovde postrojeni u jednolični, lični apsolutizam.