U svome vrhunarovnom romanu, “Nepodnošljiva lakoća postojanja” Milan Kundera je čehoslovačkog kvislinga Gustava Husaka – koji je verolomno izdao pokretača “Praškog proleća” Aleksandra Dubčeka nazvao – “predsednikom zaborava”. Nešto mi to pade na pamet kada čitam malu polemiku povodom izjave Borisa Tadića, da četnici i ustaše nisu isto. Prvo, nikad dosta zabave kada svojim baršunastim glasom, karakterističnom pozom i napoleonovskoj zagledanošću u budućnost Tadić nešto sma(t)ra. Nije problem što Tadić ima stav – problem je što on i dalje s vrha glave, kao da je još stanar ulice čestitog Andrića, komentariše, metaniše, ocenjuje, procenjuje, savetuje, opominje, ponekad i blago povlači za uši. Što reče Prljavi Hari, pa stav vam je isto što i zadnjica – ne moraš je javno pokazivati. Posebno kada nemaš šta da kažeš, posebno ne pametno!
Ajde, da vidimo šta meni smeta Tadić, jer ovo što već napisah sigurno pokazuje da mi smeta, da “mi iducka na …. živac”.(Balašević) Direktno? Zato što je kukavički, osvetnički i jajarski predao vlast Uzurpatoru i njegovoj kamarili koja nas jaši, pljačka, tuče i maltretira godinama. Da, ponoviću – najviše zahvaljujući Tadiću, Uzurpator je danas na vlasti. Neću ulaziti u analizu koruptivnog sistema koju je Tadić sa svojim feudalnim potrčkalima napravio u Srbiji, niti u njegovu ulogu u preoblikovanju radikala u naprednjake (“Srbiji je potrebna jaka desnica!”), činjenica je da su Uzurpator i njegovi kriminalci usavršili metode iz svetlog doba Tadićeve vladavine, pa su to podigli na n-ti stepen, i tu smo gde smo.
Možda su stvarno “Beli listići” oterali Tadića ili mu nisu pomogli da pobedi N. Tomu. Mogli bismo živeti s tim. Ali, zašto je osvetnički i sadomazohistički odustao od formiranja vlade sa SPS-om, kada su već imali “Istorijsko pomirenje”? Šta je očekivao, da ga mase za dve, tri godine vuku za rukav i mole da spasi Srbiju od sunovrata? Nikada ne priča o svojoj odgovornosti za to. Zasuči rukave Tadiću, zašilji pero i ispričaj nam, a pričati bar znaš, zašto si to uradio… Ostale stvari, dnevnu politiku i slično ostavi malo i drugima, ne moraš nas iznenađivati – nervirati (po izboru) svojim “bucko lazmislja” ospservacijama.
Vratimo se Tadićevoj politici (pre)vrednovanja II svetskog rata, gde kaže da četnici i ustaše nisu bili isto. Samo, zašto su onda zajedno bežali, recimo… Za njegovog vakta izjednačeni su četnici i partizani, četnici su dobili status antifašističkog pokreta, rehabilitovan je Draža Mihailović, malo li je? Čudi li onda njegova odbrana neodbranjivog? Istine radi, za te rabote su mu pomagali i Koštunica (gde li je taj lik sada?), Nikolić (taj je na Dedinju), Dačić (da li još postoji?). Njemu su poruke pesama “Padaj silo i neoravdo” i “Ubićemo, zaklaćemo ko sa nama neće” iste vrednosti? Aferim, druže (socijalistički) Borise! A, baš ste se lepo družili kada ste prodavali NIS Rusima i izvršili akt veleizdaje države i njenih interesa, za siću, sve očekujući da će Rusi to nadoknaditi “adekvatnom politikom i podrškom” u vezi sa Kosovom!?
Zašto sada ne pričaju o tome, sa istom količinom entuzijazma, sa kojom su se grlili i ljubili sa VV Putinom i ruskom kamarilom?
Na kraju, pišem ovo 15. maja, na dan kada su iz Jugoslavije 1945. isterane sve okupatorske i kvislinške formacije. Narodni heroj Kosta Nađ obavestio je maršala Tita – “Druže Tito, na teritoriji Jugoslavije više nema okupatorskih vojnika!” U Jugoslaviji je rat trajao šest dana duže, jer su i okupatori i domaći izdajnici – četnici i ustaše, bežali od partizanske vojske, jer su strahovali od opravdane osvete zbog počinjenih zločina! Učio je to nekada u školi i Boris Tadić, pa zaboravio… I, mnogo toga još… Bilo bi dobro da zaboravi i da je nekada bio predsednik, pa da mirno uživa u starosti. Da se odmori i da nas odmori od svojih invektiva.