Ta etnički šarolika manjina (latinoameričkih korena) kojoj i sama pripada kao njujorški izdanak Portorikanaca postala je “svesna svoje moći i važnosti” i iz statusa “pomoćnih radnika” prerasta u nosioca sve važnijih uloga u američkom društvu. Bez izrazite većinske podrške među Latinosima, na primer, Barak Obama ne bi bio ni izabran ni reizabran za predsednika SAD, a procenjuje se da će njihovi glasovi presuditi i u trci za sledećeg šefa Bele kuće.
Već sada im se obe glavne stranke pojačano “udvaraju”. Promovišu kadrove latinskih korena, iskazuju povećanu spremnost za legalizaciju boravka oko 11 miliona nedokumentovanih pridošlica i popravljanje tretmana imigranata uopšte. Ujedno se pojavljuju računice prema kojima će, prevashodno zbog nadmoći Latinosa u biološkoj reprodukciji, kroz tri decenije doći do demografskog preokreta u SAD, jer belci evropskog porekla više neće činiti većinu, već samo najveću manjinu stanovništva. Pojedini analitičari izražavaju bojazan da će se karakter SAD čak toliko promeniti da bi “meksički iredentisti” mogli da zatraže povratak ratom izgubljenih teritorija…
S druge strane ističe se da je Amerika “zemlja imigranata”, da su je stvorili došljaci, mahom iz Evrope, od kojih su mnogi talenti i znalci (Ajnštajn, Tesla, Fermi, Fon Braun, Haksli, Karnegi, Kazan, Kisindžer, Bžežinski) bitno doprineli rastu njene moći i preoblikovanju sveta. Ekonomista Daglas Holc-Ikin računa da bi se reformom, koja se oslanja na preduzimljivost imigranata u maloj privredi, bruto nacionalni proizvod po stanovniku SAD povećao za 1.500, a javni federalni dug smanjio za više od dve i po hiljade milijardi dolara.
Prema merodavnim izveštajima migracije opet stvaraju “novi svet” menjajući ne samo već stvoreni u Americi, nego i ostatak planete. Izvan svoje zemlje, prema podacima Internacionalne organizacije za migracije, danas živi bar 214 miliona ljudi. Broj migranata se u poslednje dve decenije povećao za 37 odsto, pa teksaški politikolog Gari Fridman u Njujork tajmsu tvrdi da je ta “pokretljivost sada veća nego ikad u istoriji”.
Želje za preseljenjima rastu: nedavna Galupova anketa je pokazala da bi 640 miliona građana rado stalno prebivalište potražilo u nekoj drugoj zemlji, kad bi im se ukazala prilika. Na vrhu liste poželjnosti su i dalje Severna Amerika i Evropa (po više od 200 miliona).
Uprkos krizi, Evropska unija je ostala najveći magnet za seobe unutar njenih članica – čak 80 miliona građana bi, prema istom istraživanju, da se premesti u neku drugu zemlju, ali ne izvan kontinentalne zajednice. Najčešće se upućuju ka Nemačkoj.
Tim povodom berlinski Tagescajtung primećuje da Nemačka forsira Španiju, Grčku, Portugaliju i Italiju na nepopularne mere štednje, a da joj (gotovo kao premija) odande stiže “priliv mozgova”, stručnjaka koji su tamo ostali bez posla ili bez dovoljno prihoda. Zbog nedostatka jasne perspektive više od 30.000 ljudi godišnje izmešta se i iz Srbije, koja zauzima i jedno od vodećih, tužnih, mesta u svetu po “odlivu mozgova”.
Migracije, dakle, ne samo da menjaju demografski raspored, nego “pomeraju i pamet”. Katastrofičarima se čini da bi uskoro svet mogao da se deli na osnovu rezultata u prometu najvažnije “robe”- pametnih i visokokvalifikovanih ljudi – na oblasti u koje dolaze i unapređuju ih i područja čiju učmalost napuštaju, što bi moglo da dovede do novih vidova “sukoba civilizacija” i hladnog (idejnog, a ne ideološkog) rata.
Dalekosežne su i migracije ka “poreskim rajevima”, zbog kojih klecaju mnogi budžeti. Na emigriranje kapitala žale se bezmalo sve države, ali ne uspevaju da ga primire. Sve zajedno nas, takođe, zabrinjavaju širenje organizovanog kriminala, prinudna raseljavanja, kao i razmah antiimigrantskih pokreta pod geslom “za sve su krivi došljaci”…
Krize bi, međutim, bile još teže da nema migracije. Iz razvijenijih društava presađuju se pelceri za funkcionisanje nerazrađenih poredaka, ostarela društva se podmlađuju, nezaposlena mladež dobija priliku za posao u inostranstvu, prožimanje kultura širi vidike. Uz to, prema podacima UN, zemljama u razvoju prošle godine zvanično je priteklo, u vidu pečalbarskih doznaka, 406 milijardi dolara, a pretpostavlja se je neformalnim putevima stiglo dvostruko više…
Možda više nego išta drugo, migracije i menjaju svet i šire se na osnovu njegovih promena. One su i pouzdani putokaz: svi idu ka boljem, a ne ka gorem.
Na tim trasama se svet, i mi s njim, manje promenio nego što govore podaci o preraspodeli globalne moći. I dalje se seobe znatno više kreću ka zapadu, iako se tvrdi da njemu moć opada, dok istoku raste. Ovde, pri tom, održavamo redak kontinuitet: ka zapadu smo se selili i kad se istok prikazivao još jačim i dalekometnijim nego sada.