Petak 19. april biće zabeležen kao dan kada je Srbija napravila presudan, istorijski korak ka svojoj budućnosti. Kompromis postignut između premijera Ivice Dačića i Hašima Tačija i njihovih pregovaračkih timova izraz je državničke vizije da bez rešavanja ključnog preostalog pitanja iz sukoba 1990-ih nema otvorenog puta u stabilnu i mirnu demokratsku budućnost.
U nagodbi koja je postignuta nema ničeg jednostavnog ni lakog. Svaka strana je morala da odustane od svojih maksimalnih zahteva i da se približi prihvatljivom, trenutno najmanje rđavom rešenju. Ključnu ulogu odigrao je i dogovoru doprineo prvi potpredsednik Vlade Aleksandar Vučić.
Ovaj kosovski izazov nije, nažalost, balkanski izuzetak. On pripada mnoštvu sličnih i različitih, pojedinačno svojstvenih, teritorijalno-etničko-istorijskih izazova kakve je Evropa kroz svoju modernu istoriju često iskusila. Možemo da pomenemo samo neke: Alzas i Lorena, Šlezvig – Holštajn, Južni Tirol, Olandska ostrva, Severna Irska.
Kada je postignut sporazum o Severnoj Irskoj između Velike Britanije i Irske na Veliki petak 10. aprila 1998, uz posredovanje američkog senatora Džordža Mičela, bila je to vest koja je obišla svet. Bilo je, doduše, potrebno još punih devet godina (implementacije) kako bi u maju 2007. došlo do konsolidacije deobe izvršne vlasti između lojalista predvođenih Janom Pejzlijem i republikanaca predvođenih Martinom Mekginisom (na osnovu Svetoandrejskog sporazuma iz oktobra 2006).
Bivšeg predvodnika Irske republikanske armije koja je ubijala engleske vojnike i policajce Martina Mekginisa britanska kraljica primila je u Bakingemskoj palati prvi put prošle godine.
Procesi pomirenja i nalaženja rešenja za slične istorijsko-teritorijalne sporove i njihova primena su dugotrajni, a ponekad ostaju nerešeni i bivaju zamrznuti: Severni Kipar gotovo četrdeset godina, Pridnestrovlje, Nagorno-Karabah (između Jermenije i Azerbejdžana), ili pak Južna Osetija i Abhazija…
Potrebna je politička volja, vizija budućnosti države i društva, te odlučnost i državnička hrabrost kako bi se napravio prvi presudan korak ka dugotrajnom i održivom rešenju. To probijanje “zvučnog zida” dogodilo se u protekli “veliki”, značajan petak, nakon deset rundi pregovora u Briselu između delegacija iz Beograda i Prištine.
Da bi uopšte bilo moguće doći do ovog kompromisa bili su neophodni mnogi prethodni koraci na koje ne treba zaboraviti. Svaka nova vlada oslanja se na ono što je prethodna uspela da uradi. Kontinuitet je ključan. Srbija je morala prvo da ispuni hašku obavezu hapšenja i izručenja velikog broja optuženih pred Haškim tribunalom, posebno Ratka Mladića.
Taj presudno važan korak dogodio se pod prethodnom vladom, kao što je i pokrenut dijalog između Beograda i Prištine marta 2011, tri godine nakon proglašenja nezavisnosti Kosova. U tom bitno započetom dijalogu postignuti su prvi kompromisi oko tzv. tehničkih pitanja koje je sadašnja vlada prihvatila i počela da primenjuje.
Na osnovu postignutog odlučeno je pod novom vladom da se dijalog podigne na najviši politički nivo uz učešće dva premijera i da se odmah ide na pitanje za koje se od početka znalo da je najteže, pitanje odnosno stepena autonomije koji će sever Kosova imati u odnosu na centralnu vlast u Prištini.
Poraz u 78-dnevnom u ratu protiv NATO, nakon kojeg je srpska država morala da se povuče sa teritorije pokrajine Kosovo i Metohija, ostavio je srpskoj strani minimalni manevarski prostor za mogući budući kompromis. Kao što je mnogo puta rečeno, propušteno je mnoštvo prilika u proteklom razdoblju da se iz minimuma postigne maksimum.
Govorilo se u vreme bečkih pregovora 2007. predvođenih Martijem Ahtisarijem da je predlagano, kako bi se postiglo što više, da se ide prvo na dogovor oko decentralizacije i položaja SPC na Kosovu, kao temelj za dalje sveobuhvatnije rešenje.
Ništa tada nije učinjeno. Pa je evropsko-američko-ruska ambasadorska trojka: Išinger, Vizner, Bocan-Harčenko nešto kasnije čak u jednom kratkom trenutku javno predložila podelu Kosova odvajanjem severa od ostatka – i ta je prilika propuštena.
Boris Tadić, tada predsednik Srbije, u jesen 2011. izašao je prvi put sa važnim i obuhvatnim planom u četiri tačke za rešenje kosovskog pitanja. Nije bilo dovoljno vremena od predstavljanja tog plana međunarodnoj zajednici da se pređe na njegovu realizaciju. Nova vlada je, očigledno, odlučila da u prvoj godini svog mandata obavi jedan od najtežih zadataka –da krene u političko, a ne tehničko rešavanje kosovskog izazova. U tome je u petak uspela, Vlada je to potvrdila u ponedeljak i može se očekivati da će Skupština velikom većinom, uz podršku svih relevantnih opozicionih stranaka, dogovor prihvatiti. Sledi primena i rešavanje preostalih pitanja.
Ovaj dogovor ravan je onom u Severnoj Irskoj na Veliki petak 1998 – rešavanje jednog evropskog problema na racionalan, razborit, miran, kompromisni način. Time se jačaju temelji mira i stabilnosti u regionu, šalje se snažan signal da Balkan u sebi ima sposobnosti, umeća i hrabrosti da se suoči i rešava sopstvene probleme.
Ketrin Ešton, visoka predstavnica za spoljnu i bezbednosnu politiku EU, kao medijator tananom i veštom rukom vodila je pregovorače kroz meandre deset rundi razgovora. Obe strane odale su joj priznanje na poštenom i fer odnosu prema njima. Ona ih je uveravala da to mora da bude njihov dogovor, a ne njen nametnut sporazum.
Najzad, Zoran Đinđić je početkom 2003. državničkom vizijom i političkom odlučnošću pokrenuo rešavanje kosovskog čvora, često tih dana izgovarajući da ukoliko ga brzo razrešimo, kao i haško pitanje, ostajemo doveka opterećeni i osujećeni u kretanju ka sopstvenoj demokratskoj evropskoj budućnosti i nalaženju svog pravednog mesta u svetu. Danas smo tamo gde je Zoran Đinđić hteo da budemo pre deset godina.