Pobunjena Srbija ostvariće novo povećanje ispoljene podrške biračkog tela, kao što je to bio slučaj u nekoliko različitih izbora u novije vreme. Taj porast podrške predstavljaće silno ohrabrenje za buduću borbu za politički obrt i približiće čas tog žudno očekivanog i dugo anticipiranog prevrata
U poslednjih petnaestak godina, kao i u poslednjoj deceniji minulog stoleća, na svim izborima u Srbiji pobeđivala je jedna jedina stranka, odnosno koalicija. Na tu nenormalnost navikla se i prihvatila je kao normalan poredak stvari ne samo najšira nego i stručna javnost. Međutim, takav sled događaja sve je samo nije normalan. Neprekinuto pobeđivanje jedne političke opcije znak je da je ovdašnji politički sistem radikalno udaljen od bilo kakvog demokratskog ustrojstva. Suštinska, određujuća karakteristika demokratije sastoji se u tome da u konkurenciji za vlast učestvuje veći broj subjekata i da ti subjekti budu manje-više ujednačeni po moći, ili bar da nisu u tom pogledu previše diferencirani. Koncentracija moći, koja predstavlja logičnu implikaciju stalnih pobeda na svim izborima predstavlja negaciju osnovne odredbe demokratije, to jest odsustva prevelike diferencijacije.
PREOKRET: Tek u poslednjih nešto više od godine dana došlo je do naglog preokreta na političkoj pozornici Srbije: pojavio se jedan novi politički akter – studentski pokret – koji je najzad mogao da se predstavi kao politička snaga sa ozbiljnim izgledima da deluje kao dostojan konkurent aktuelne vlasti. Ni u užoj, a kamoli široj javnosti nije na pravi način sagledana fundamentalna činjenica da je pojava studentskog pokreta bitno izmenila ne samo odnose političkih snaga nego i samu strukturu političkog sistema. To je veliko unapređenje socijalne građe društva koje ima dugoročne imlikacije i svoje će efekte generisati u daljoj budućnosti nezavisno od ishoda predstojećih izbora.
Bitna determinanta potiranja demokratije, ukoliko je ona u nas uopšte i zaživela, sastoji se u činjenici da zbog kratke istorije u razvijanju demokratije društvo nije raspolagalo mehanizmima za odbranu od autoritarne uzurpacije institucija koje demokratiju štite i garantuju njen trajni opstanak. Naime, društvo mora biti osposobljeno da vladavinu prava sa složenom skupinom zakona i pratećih akata zaštiti od bilo kakve uzurpacije i da zakoni budu bez ikakvih izuzetaka jednako primenjivi na sve, uključujući i najviše političke zvaničnike. Još su stari Rimljani dobro razumeli da zakoni moraju da budu ne samo iznad običnog puka nego i iznad najviših funkcionera, uključujući i same vladaoce. Treba se nadati da nikada neće biti zaboravljena prastara latinska sentenca Omnes legum servi sumus ut liberi esse posumus (Svi smo robovi zakona da bismo mogli biti slobodni). Time je dobro identifikovana suštinski važna činjenica, koja predstavlja i temeljnu pretpostavku slobode, da u društvu moraju da postoje neprikosnovene institucije koje ni sama najviša vlast ne sme da ignoriše niti da modifikuje. Te institucije predstavljaju neku vrsu svetinje u doslovnom smislu reči i svako njihovo deformisanje ili bilo kakva intervencija na liniji njihove arbitrarne promene, predstavlja svojevrstan ali zaista veliki greh. Dirati nešto što mora da ostane nedodirljivo, a što se menja samo kroz evolutivne dugoročne procese manje-više kolektivizovanog odlučivanja, zaista znači potkopavanje temelja društvenog poretka i osudu društva na vladavinu ličnosti uz krupne rizike da bukne rat svih protiv sviju. Arbitrarno manipulisanje institucijama predstavlja jedan vid skrnavljenja svojevrsne socijalne svetinje i analogno je drugim oblicima obesvećivanja, pravi socijalni incest.
Takve incestuozne promene naše društvo je trpelo tokom socijalističke revolucije ali i nakon njenog prestanka, kad su dekretom počele da budu uspostavljane demokratske institucije bez trajnih neprikosnovenih mehanizama koji bi demokratiju čuvali od destruktivnih uzurpacija. Stoga se ne treba čuditi što je već nakon 1990. počela da se razvija takozvana fasadna demokratija u kojoj su svu vlast prigrabile brojno ograničene grupe i društvo dovele u situaciju koja je bila još nepovoljnija od režima socijalističkog samoupravljanja u kome su zakoni imali sasvim ograničenu i relativizovanu vrednost. Nekih desetak godina početka ovog milenijuma svelo se na jedan period u kome je izgradnja demokratskih institucija tek započeta ali za vladavinu prava i mrežu institucija kroz koju se ona ostvaruje nije bilo vremena. Stoga nije iznenađujuće što je već nakon nešto više od deset godina interregnuma u kome je iniciran razvitak slobodnog društva sistem počeo da se stropoštava u ambise autokratske vladavine za koju se ne može reći da je išta povoljnija od najtežih perioda socijalističke vladavine poznate pod nazivom diktatura proletarijata. Politička vlast postala je sredstvo nejednakosti i političke diskriminacije, uz ekonomsku eksploataciju, a društvo se našlo u uslovima klasne vladavine i ličnog upravljanja umesto zakonskog regulisanja tokova socijalnog razvitka. Nije iznenađujuće ni to što je politička moć u procesu stalne koncentracije bivala sve više akumulirana u rukama veoma malog broja politički moćnih ljudi i što je jedan čovek došao u dominantni položaj svojevrsnog gospodara Srbije. Kad je reč o rasporedu političke, a time i društvene moći, Srbija se opasno vratila u prošlost i približila onoj Srbiji kakva je bila u vreme knjaza Miloša. To je vreme u kome se Srbijom nije vladalo po zakonima, a ukoliko su zakoni i primenjivani, to je bila selektivna primena često gora i od samog čistog bezakonja. Incestuozni napad na temeljne institucije bez kojih za demokratiju nema prave zaštite doveo je do toga da su umesto poretka Srbiju počeli da zatrpavaju elementi haosa, uz pogubne posledice po njen razvoj a u nekim elementima i po sam opstanak. U tom haotičnom komešanju, kad je već reč o samom opstanku, Srbija je izgubila dobar deo svoje teritorije. Nikakva zaklinjanja u suverenitet i celovitost zemlje u tom pogledu nisu pomogla.
Poznato je da se veliki društveni sistemi, uključujući posebno i one ekonomske, sastoje od nepregledivo velikog broja veoma različitih subjekata koji i u najrigidnijim centralističkim sistemima raspolažu izvesnim stepenom autonomije. Ključna pretpostavka normalnog razvijanja i privrede i društva u celini jeste koordinacija odluka koje donose sami subjekti. Apstraktno uzev svaka odluka generiše efekte koji se šire kroz ceo sistem i u odsustvu valjanog makroregulacionog ustrojstva racionalne odluke mogu se donositi samo ako odgovarajući subjekti imaju informacije o tome kakve će efekte njihove pojedine odluke generisati u svim delovima sistema. To, naravno, nije moguće jer bi podrazumevalo maltene beskonačno velik kapacitet subjekata za prikupljanje, preradu i čuvanje informacija. Stoga se koordinacija mora obezbediti na jedan bitno različit način, takav koji omogućava potreban stepen informisanosti o tome šta se dešava u ostatku sistema i kakve efekte mogu da generišu pojedinačne odluke na jedan generalni i informaciono daleko manje zahtevan način. Upravo to je kontekst u kome se jasno sagledava ne samo principijelna važnost zakona nego i njihova uloga u obezbeđenju efikasnog privređivanja i racionalnog obavljanja drugih procesa u društvu. Tamo gde zakoni važe neuslovljeno i bez ikakvih kvalifikacija istovremeno su i više nego značajna informaciona ustrojstva. Ako su zakoni opšteobavezujući, svaki subjekt dobija dragocene informacije o tome kako će morati da postupaju drugi subjekti, a to je izvanredna zamena za prethodno pomenuti apstraktni aranžman u kome bi se svaki subjekt samostalno i o svom trošku informisao o tome kakve odluke donose drugi subjekti. Ta alternativa je zapravo praktično neostvariva pa oslonac na zakone ostaje neka vrsta ispomoći čak i za autoritarne, na vladavini prava nezasnovane sisteme. No, to je tačka na kojoj se jasno vidi šta zakoni znače za efikasno delovanje i uspešno razvijanje društva. Implikacija ovog rezonovanja jeste da društva koja su ogrezla u bezakonje predvidivo srljaju u stagnaciju, relativno nazadovanje i propast. Neka ovde bude samo pomenuto da je aktuelna vlast izmislila sagu o nekom balkanskom tigru koji je, zapravo, sav štrokav i okljaštren, sve samo ne tigar. Zaludne su bile analize mnogih ekonomista, sadržane pored ostalog u zbornicima sa redovnih godišnjih savetovanja Saveza ekonomista Srbije, kao i u brojnim izveštajima sjajnog Fiskalnog saveta ozbiljno angažovanog u pretresanju ekonomske politike. Treba se nadati da se neće brzo zaboraviti analize Fiiskalnog saveta koje su višekratno pokazivale da u komparatiivnim analizama stopa rasta uporedivih zemalja Srbija uvek zauzima neko od poslednjih mesta.
ČISTA SRBIJA: Zahvaljujući silnoj akumulaciji političke moći i instrumentalizaciji institucija – što je vlasti omogućilo praktično neograničenu kontrolu nad obimnim resursima u javnom sektoru i državnim ustanovama, radnim mestima, finansijskim tokovima, stranom zaduživanju, agencijama kontrole i prinude i medijskim kućama – prestojeći izbori biće okršaj između silno naoružanog Golijata i golorukog Davida. U ulozi Davida našla se, doduše brojna ali goloruka Pobunjena Srbija koja za divno čudo okuplja pristalice iz skoro svih segmenata ovoga društva; pored najvažnijeg aktera u tom pobunjenom konglomeratu koji sve intenzivnije vri u svim svojim delovima, a to je studentski pokret, tu su se našli bezmalo celokupna univerzitetska zajednica, brojni nastavnički kolegiji po višim i srednjim školama, zemljoradnici, visokoobrazovani stručnjaci u IT sektoru, glumci, srpska dijaspora u inostranstvu… pa čak i veterani, bajkeri i pripadnici LGBT populacije. Ta brojnost i raznovrsnost Pobunjene Srbije predstavlja političku snagu sa kojom treba ozbiljno računati. Od izvesne važnosti je i činjenica da je, za razliku od korumpirane i u zloupotrebama ogrezle vlasti, Pobunjena Srbija moralno čista. Mi koji smo u danima detinjstva i mladosti čitali beletristiku u kojoj brojna dela uvek imaju neki hepiend skloni smo verovanju da i u ovom sukobu postoje izvesne šanse da će Pobunjena Srbija po osnovu svoje moralne čistote imati izvesne izglede da bar u nekim konfrontacijama iziđe kao superiorna. Na strani onih koji se bore za promenu vlasti lako se razaznaje ne samo moralna nego i intelektualna superiornost. Ko u to sumnja neka se samo seti sjajnih javnih nastupa ljudi iz redova Pobunjene Srbije, neka uporedi javne nastupe Borka Stefanovića i Srđana Milivojevića s jedne i Milenka Jovanova i Marjana Rističevića s druge strane. To nisu razlike poput onih između neba i zemlje nego su mnogo veće takoreći razlike galaktičnih razmera. Šta tek reći o ženskom delu aktivista na političkoj pozornici i o razlikama koje se tu daju razaznati. Metaforički govoreći, prevagnuo bi ovaj drugi tas ako bi se na nekim izmišljenim terazijama sa dva ogromna tasa na jedan tas stavile sve funkcionerke i aktivistkinje iz redova vlasti, a na drugi sama Marinika Tepić. Ovaj drug tas bi komotno pretegao. Ne bi mnogo pomoglo kad bi se na ženski tas onih iz redova vlasti dopunski smestili Dejan Vuk Stanković i Nebojša Bakarec.
Kad se sve sabere i oduzme nameće mi se jedna prognoza koja se mojim političkim prijateljima neće mnogo svideti. Uz rizik da u predviđanjima napravim još jednu grešku, moram da iznesem svoje ubeđenje da će na ovim izborima opet pobediti vlast. Pored silnih sredstava i mogućnosti da iz budžeta finansira svoje političke akcije, pri čemu se finansiraju i sredstvima svojih političkih oponenata, vlast ima brojne prednosti i u mnoštvu zloupotreba koje je ranije koristila sa izvesnom diskrecijom, a sada su postale očigledne i pretvorile se u golu otimačinu. Pobunjena Srbija još nema onaj opseg i onu moć kojom bi mogla uspešno da se suprotstavi Golijatu vlasti i njegovim predizbornim, a verovatno i postizbornim zloupotrebama. No, ovde se ipak ne završava moja sumorna prognoza. Ma koliko da će vlast talambasiti svoju pobedu, ostaće u pozadini jedna činjenica čija težina nije manja od izborne pobede. Pobunjena Srbija ostvariće novo povećanje ispoljene podrške biračkog tela, kao što je to bio slučaj u nekoliko različitih izbora u novije vreme. Taj porast podrške predstavljaće silno ohrabrenje za buduću borbu za politički obrt i približiće čas tog žudno očekivanog i dugo anticipiranog prevrata. Za neke to neće biti baš osobita uteha ali njena velika važnost je neosporna. O toj pobedi Pobunjene Srbije pisaće oni koji prežive. Kad kažem Pobunjena Srbija će pobediti ali u nekoj možda daljoj i nedovoljno određenoj budućnosti, to za neke neće biti ohrabrujuća poruka. Podsetiće ih na ono što je svojevremeno rekao Deng Xiaoping kad je kazao da će svi Kinezi biti bogati, ali će se nekima to dogoditi pre, a nekima kasnije. Sa žaljenjem konstatujem da je to, iako bez sumnje vredno, najbolje sa čime mogu da zaključim ovu prognozu.