Dafo misli da u svetu koji je sve više podeljen, kontrolisan i nasilan, izazov jeste da se izbegne propadanje pozorišta i njegovo svođenje na komercijalno preduzeće za zabavu, ili na pukog institucionalnog čuvara tradicije. Umesto toga, nastavlja on, treba Negovati sposobnost pozorišta da povezuje ljude, zajednice i kulture, i da pre svega postavlja pitanja o tome kuda idemo.
Kvalitetno pozorište, dodaje Dafo, dovodi u pitanje način na koji razmišljamo i podstiče da zamislimo ono čemu težimo. Mi smo društvena bića stvorena za kontakt sa svetom. Svako čulo nas vodi ka susretu, a kroz taj susret stičemo jasniju predstavu o tome ko smo. Kroz priču, estetiku, jezik, pokret i scenografiju – pozorište, kao ukupna umetnička forma, može da nam pokaže šta je nekada bilo, šta sada jeste i kakav bi naš svet mogao da bude.
Dafo, nažalost, ili na sreću, nije isprobao (šta sada jeste) „srbski svet“. Onaj u kome caruje teatar apsurda i većina njegovih (opisanih) karakteristika, od likovi koju su uhvaćeni u beznadežnim situacijama, primoranih da ponavljaju besmislene radnje, preko mono(dija)loga punih klišea, igara reči i gluposti, do zavera koje se ciklično ili apsurdno ponavljaju… Sve uvijeno u komediju koja se meša sa tragičnim i strašnim slikama.
Onaj u kome policija otvoreno štiti kriminalce, a na običnom narodu isprobava različita oružja – od pendreka, preko hemijskog do zvučnog. U kome se isti ti krimosi aboliraju i(li) nagrađuju ordenjem narodnih heroja, i još važnije, bogato obeštećuju, a narodu se serviraju svakodnevne laži o ekonomskom tigru koji samo što nije postao lider u svetu veštačke inteligencije i naučne fantastike, u kome će on (narod) imati toliko para da neće znati šta s njima da radi.
„Srbski“ je to „vlažni san“ da masa otkači sve blokadere i sluša (velikog) Acu Srbina (brata) – koji neprestano pobeđuje sa DESET prema NULA (i jedini SVE zna i kontroliše), Sinišu (lažnog cara Šćepana) Malog, (besnu na sve što pokazuje znakove inteligencije) Anu Brnabić i ostatak dvorskih evet efendija…
Isti „san“ koji je pozorište prognao na ulicu, gde se „peva i puca“ i proizveo neprijatelja od svakog mislećeg pojedinca. Isti onaj koji je kreativnost zamenio partijskom pripadnošću, znanje lažnim diplomama… i tako dalje, i tome slično.
A, samo pet dana ranije, 22. marta, glumci Narodnog pozorišta u Beogradu au nakon predstave ponovo održali štrajk upozorenja, u prepoznatljivoj scenografiji sa banerima Narodno je narodno i Smena uprave odmah, a publika ih je pozdravila ovacijama. Bio je to nastavak „borbe sa vetrenjačama“, potraga za radnim, ljudskim i svim drugim pravima koja (bi trebalo da) pripadaju građanima ove države. U nacionalnom teatru, na čijem je čelu beloorlaš, izaslanik i poklonik etikete AV…
I u drugim teatrima u Srbiji bilo je znakova otpora (Šabačko pozorište, recimo), i u kulturnim institucijama (Beogradska filharmonija), i manifestacijama (Ne:Bitef, kao najtvrđi), i među pojedinim umetnicima koji svoj kreativni potencijal ne vide u SrBIjI…
U tom kontekstu vraćamo se na Dafoa, koji priznaje da je publika svedok koji pozorištu daje smisao i život. To je isto, nastavlja, kao što u kockarnicama postoji znak na kojem piše: „Morate da budete prisutni da biste pobedili“. Zajedničko iskustvo u realnom vremenu, čin osmišljenog stvaranja, ali uvek na drugačiji način, očigledna je snaga pozorišta. Društveno i politički, pozorište nikad nije bilo ovoliko važno i neophodno za naše razumevanje nas samih i sveta.
Važi li to i za SrBIjU!?!