Predrag Voštinić je s kolegama nedelju 29. mart proveo u Bajinoj Bašti. gde su održavani lokalni izbori. Burno, na trenutak dramatično i neizvesno do samog kraja. Voštinić, koji je višedecenijski građanski aktivista, ali i odbornik u Skupštini grada Kraljeva – i kako kaže veštačke inteligencija, naš čest sagovornik – nije bio posmatrač jer on i njegove kolege, koje su u više navrata obilazile i predizbornu Bajinu Baštu, i predizborno Sevojno, i predizborne Lučane, smatrali su da su korisniji tamo gde je opozicione kandidate i građane trebalo bukvalno i fizički braniti od neistomišljenika, batinaša i – policije.

 

Opišite nam kako je bilo na licu mesta, šta ste doživeli?

Mogu da opišem, ali voleo bih da to opisuje javni tužilac, imalo bi mnogo više smisla i možda bi imalo veće posledice, možda bi imalo i nešto što bismo nazvali vaspitna mera. Ovo što ja govorim ili bilo ko iz sfere aktivizma i politike doći će do vaših gledalaca i čitalaca, možda naići na neku vrstu razumevanja, a možda i negodovanja što pričamo uvek iste stvari. 

Mi smo u Bajinoj Bašti videli da ne možemo da računamo na institucije, posebno na policiju. Čak se ne bih zadržavao na tom iskustvu s policijom, koliko je to neprijatno i koliko su oni u odsustvu ikakve veze sa svojom namenom, a to je da čuvaju zakon, i koliko su se posvetili samo očuvanju vlasti, kao da im je ona jedina i zauvek preostala. Teren je pokazao gomilu krivičnih dela u onome što bismo mogli da nazovemo izborni inženjering, gomilu ucena, klijentelizma, nefer ponašanja, nasilja, krvi.

Pitanje je zašto se uopšte takvi izbori legitimišu? Verovatno je to rezultat potrebe ljudi da ne završe u građanskom ratu; sve drugo je nekako izlišno, čak se ne može nazvati izborima već krađom.

 

Svuda je bilo tako, kako objašnjavate, mada kažu da su Kula i Bajina Bašta bile najburnije…

I Bor.

 

Dobro, građani se plaše građanskog rata, a čini se da se oni koji se takmiče da ostanu na vlasti boje da ne budu zatvoreni ako ne očuvaju vlast.

Za njih je vlast jednako sloboda, i zato je tako otimaju. Inače njima politika ne služi za sprovođenje politika, ideja, ideologija, bilo čega, jer oni to sve zajedno nemaju ili su možda prepisali iz nekog bilo kog evropskog programa; to je jedan kriminalna grupa koja političku strukturu koristi kao, što bi mladi rekli, interfejs, neku masku u kojoj možete da uzurpirate sve institucije samo da se ne bi desilo procesuiranje kriminala. To je kulisa od države, gde oni imaju sve institucije pod kontrolom, u robovlasničkom, podređenom položaju, a iza se dešava kriminal koji smo mogli samo u naznakama da vidimo; nadstrešnica, auto-putevi, Ekspo, ceđenje budžeta i svakog mogućeg dinara koji je opstao u javnom prostoru.

 

Kako vam se čine rezultati? Komentari su razni, počev od toga „da je bar jedno mesto uzeto“…

Meni to ide na živce.

 

To kažu analitičari koji nisu iz vladajućeg miljea.

Taj analitičar je verovatno spreman da još dva minuta potroši na analizu, ali ne i da potroši dva minuta da se spreči okupacija države. Nama koji na ulici duže od decenije branimo svaku pojedinačnu otetu profesiju i instituciju taj rezultat je jasan kao nerelevantan jer mi u nekim potpuno ludačkim okolnostima pokušavamo da opstanemo u miru, van građanskog rata i probamo da ih skinemo na taj miran način koji se zove izbori. 

I nama je taj rezultat na kraju manje važan od činjenice da se ne prepuštamo „analitičkom“ u sebi nego da se za to borimo. Rezultati su dobijeni ne na izborima nego u izbornom inženjeringu, a to znači da nemaju mnogo smisla mada i takvi pokazuju užasan pad. Čak i u potpuno ludim okolnostima on i dalje pada, i to drastično.

 

Kao odbornik u Skupštini Kraljeva, i sami ste svedok da čak i kada ima mnogo opozicionih odbornika, to nema mnogo uticaja na politiku. Navodno, u Sevojnu postoji mogućnost da Stamatovićeva Zdrava Srbija ne uđe u vlast…

O, koliko to košta u hektarima?

 

Ne znamo koliko je koštalo prelaženje, pa ne znamo ni koliko košta vraćanje, ali da to ostavimo narednim danima kad prođe čitav proces.

Ne moramo da ostavimo narednim danima, znamo zašto se on pojavio na izborima i sigurno će biti uz vlast, ne postoji šansa da će to svoje odborničko mesto prepustiti omladinskoj listi, on je deo izbornog inženjeringa.

 

Navodno, taj odbornik neće sa SNS, ali videćemo. Mene zanima kako funkcioniše ta potpuna uzurpacija sistema. U nekim skupštinama SNS će imati manje odbornika od studenata Ili opozicije, pa opet ne može ništa da se uradi.

Ima, prvo, pravo većine, što bismo mogli da ustanovimo kao demokratsko pravilo – ko ima većinu, ima moć odlučivanja. Međutim, ako većinu stičeš na silu, onda to nije pravo većine nego pravo jačeg. A ako nisi najjači, čak ni nadmoćniji, naoružan si i onda to nije ni pravo jačeg nego pravo osionog i pravo onoga ko je uzurpirao sistem. To je prosto. Dakle, demokratija kod nas je prilično apstraktna imenica, mi joj se čak u vreme njene najveće evropske i svetske krize možemo radovati i dalje kao idealu jer joj nismo prišli bliže. Nažalost, kod nas se vlast ne osvaja većinom i političkim sredstvima, metodologijom, već na silu i uz pomoć oružja.

 

Kakve su posledice?

Prvo je ta činjenica da nemamo demokratije, nema politike, a potom je to ogroman pritisak osionih i naoružanih ljudi da sve u državi podrede takvom načinu funkcionisanja. Kada se vlast osvaja nasiljem i agresijom, uz batine, onda se i sve drugo u državi ostvaruje na isti način. To znači da su čak i osnovna ljudska prava na listi čekanja jer je društvo još pretpolitičko.

 

Rezultati čak i u takvim uslovima pokazuju da postoji dobar potencijal, da uprkos pretnjama i uz sav inženjering kažu ne. A ima i onih koji kažu da, kojima je normalno da potkupljivanje ide uživo, čak se javno žale da nisu dobili obećanih 100 evra. Kako sagledavate te ljude s kojima moramo da živimo hteli ne.

Nerado priznajem da prilično sažaljevam te ljude iako oni u svetu kojem ja pripadam izazivaju veći bes nego sažaljenje. Ali ja sam prilično siguran da kada dovedete dobar deo društva na ivicu siromaštva i u stanju ste da ga zloupotrebite – onda će Aligijeri morati da prokopa centar za još jedan nivo jer nema dovoljno mesta u devetom krugu pakla! Da tu smesti ljude koji su zloupotrebljavali korisnike centara za socijalni rad, roditelje koji imaju decu sa smetnjama u razvoju, obolele koji čekaju u bolnicama, ljude koji zavise od socijalne pomoći i bilo koje državne prinadležnosti, ucenjene. 

Sa druge strane, ima onih na koje sam i besan, ali im se ne bih svetio jer su to ljudi bez referentne društvene vrednosti; uvek idu uz pobednika; oni nisu za sud, ali jesu za osudu. To su oni koje zovemo neutralcima, oni koji će uvek biti uz bilo koga ko je pobedio jer razumeju da se uvek može plivati nizvodno. Ta očekivanja da vide na koju stranu je krenula reka nije nešto neobično, a ono što menja civilizaciju i društvo nabolje uvek su bili ljudi koji su plivali uzvodno; ne zato što su se zamarali nego zato što su pokazali da je to moguće.

Sonja je dobro

Nećemo opet vaš slučaj, ali moram da vas pitam za Sonju Ponjavić, šta se tu dešava? To je devojka koja je pregažena kod Pravnog fakulteta tokom 16 minuta tišine.

Sonja je dobro, što je važna stvar za nekoga ko ima 21 godinu, a imao je toliko trauma. Taj slučaj ide nešto sporije jer ni ona u nekim trenucima nije bila u prilici da svedoči, ali ne vidim da je pravosuđe to uzurpiralo.

 

Kako komentarišete činjenicu da tu nije upotrebljen institut abolicije nasilnika, kao u nekim drugim slučajevima?

Vrlo je moguće da je došlo do neprepoznavanja zajedničkih interesa partije na vlasti, uključujući njihovog glavnokomandujućeg i izvršioca. Oni stalno šalju signale lojalnim ljudima da su zaštićeni i da su iznad zakona, da im zakon ništa ne može dok su s njima. Ovde je moguće da je Sonju zgazio neko ko je na televiziji čuo „gazi ove što blokiraju“ i poslušao ono što je rekao nosilac najviše državne funkcije. I to može reći i na sudu

 

Šta mora da se desi da njih bude više? Teorija i praksa pokazuju da su mediji mesto gde su promene nužne, gde biste ih vi stavili?

Gotovo u vrh prioriteta, i to ne zato što su meni bliski i što sam imao najviše profesionalnih angažmana tokom svog života u njima nego zbog toga što je to mesto gde je trebalo da se desi ono što je nama najvažnije, a to je društvena debata u javnom prostoru. Ljudima se možda ja mogu i dopasti kad ovako govorim s vama jedan na jedan jer nećete biti naročito neprijatni prema meni, a postavljate pitanja iz oblasti u kojima sam mnogo proveo i zvučim utemeljeno, možda čak i vedro, možda sam čak i rešen da uspem, i ljudi će tome poverovati. Ali postavite naspram mene nekoga ko ima drugačiju metodologiju i drugačije iskustvo, a ima istu nameru kao ja, pa možda ja ne bih delovao dopadljivo, možda se za mene nikada niko ne bi ni odlučio. 

Zato su nama potrebni mediji, pre svega taj javni servis u kojem bi se debata desila. Tamo gde ne postoji debata, ne postoji dijalog i razmena mišljenja, nije plodno mesto gde je moguće plasirati propagandu, to je samo po sebi propaganda. Propaganda nema za cilj da uveri bilo koga da ja ne valjam niti da vlast valja nego da je sve potpuno svejedno, u krajnjoj liniji rezultat propagande je da niko nikome ne veruje, da niko nikoga ne voli, ne mari i da nemamo zajedničku vrednost. Društvo koje nema zajedničke temeljne vrednosti, one na kojima može da počiva pravo, nema čemu da se nada jer onda ne može čak ni da definišeš taj uspeh, sve je relativizovano. A ako nemate vrednost kojoj težite, sve se može smatrati uspehom, pa i preživljavanje od jednog dana.

 

Dakle, imamo atomizaciju, i to bukvalno do pojedinaca, porodice ili komšiluka, tek da ljudi razmenjuju neke poluinformacije i dezinformacije i da kažu dobro je. To je cilj?

Ne kažu oni ni da je dobro ni da je loše nego da ne može da bude bolje. Nema gore rečenice od toga da ništa ni sa kim ne možemo da promenimo. Taj defetizam analitičara mi posebno ide na nerve, njihova zapažanja nisu zasnovana na iskustvima nego na nekakvim intuitivnim potrebama da spekulišu da bi na kraju rekli: „Rekao sam!“ Evo ja sad mogu da kažem šta sve neće uspeti, ali ako se obavežem na uspeh i projektujem šta hoću da uspe – imam veću odgovornost. Moram u tome da učestvujem, da tome doprinesem, da budem deo te neke promene. Jedan koji radi vredniji je od sto koji samo misle. 

 

Šta zaista ne može?

Znam da ne postoji afera koje će srušiti vlast, to je nemoguće i na tome više ne treba insistirati. Možete li da zamislite bilo šta da se desi u ovoj zemlji da izazove takav revolt na nivou smene vlasti? Ne, mi očekujemo tragediju koja će se desiti nama lično, pa da se osetimo uključenim, kao što su bile škole, nastrešnica, stvari koje ubijaju nevine, pa empatija s takvim porodicama i stradalima ponese ka ulici. Ali to možda podigne stepen besa i očekivanja, a izneverena očekivanja rađaju novi krug očaja. 

Prošla je četvrtina ovog veka, bespredmetno je da i dalje jedni drugima ilustrujemo kako su oni bezobrazni, zli, oholi. Ako neko želi da sprečimo oholost, ako neko ima ideju kako to da uradimo, ako neko u okviru svoje profesije bio on tužilac ili vaspitačica ima ideju kako to da učinimo, dajte da to razmotrimo, a ne da jedni drugima i dalje uz neki podsmeh i duhovitost prepričavamo šta su oni sve u stanju da urade. 

Sve su u stanju da urade, na sve načine, ne postoji ništa sveto. Ako je neko dete s posebnim potrebama bilo na ograđenom trgu na Andrićevom vencu da bi prisustvovalo nekom događaju, ako je to dete moralo da bude pod čvrstom roditeljskom rukom zbog socijalne pomoći, onda njima ništa nije sveto i meni stvarno nikakva ilustracija gora od toga ne treba da me zapanji, zgrozi, razbesni. Ali ne treba meni više besa – ako možemo da povećamo stepen poverenja među sobom, dajte da to učinimo. Izvesno je da smo sada društvena većina, ni oni sami više ne veruju u sebe, to je sve prevarant do prevaranta, oni jedni drugima ne veruju, ali dok god postoji ideja da ćemo zajedništvom zasnovanim na poverenju nešto da uradimo – možda to i uradimo. 

Dok se to ne desi, dok se to ne probudi u nama i dok budemo razgovarali sujetama i parcijalnim interesima ili eventualno oportunim razmišljanjem o tome šta će ko biti u budućoj vladi, onda stvarno ne da nemamo šansi nego ne treba ni da ih imamo.

 

To znači da smo isti?

To bi onda značilo da smo isti kao oni!

 

Nagađalo se i pre izbora jesmo li bliži ili dalji od vanrednih parlamentarnih izbora, kako se vama čini?

Sada da budem malo analitičar? Ha, ha. Njemu odgovara da bude što bliže Ekspu, što dalje od naših pritiska; što je bliže redovnim okolnostima, više može da koristi javne resurse. Treba mu malo više para u budžetu nego što trenutno ima da bi mogao da podmiri javni sektor i da ga nekako pasivizira u vreme otpora, i da se na svaki način trudi da se ne desi ono što nam se dešava u poslednjih nekoliko godine, neka ozbiljnija tragedija. Dakle, on će gurati što je moguće dalje od sadašnjeg trenutka, nekakve realne šanse za zloupotrebe i organizaciju inženjeringa ima malo, zato je bio onako purpuran u licu kad je saopštavao nedavne rezultate; ta purpurna boja je posledica toga je da mu je sada stvarno frka od broja ljudi koje je mogao da angažuje.

 

Za ozbiljne pare!

Za ozbiljne pare, a sem da omlate nekog palicom, nemoćni su bilo šta da urade, pa je opet u većini opština bilo egal.

 

Lustracija da, ali…

Jeste li za lustraciju?

Da i mnogo me nervira što moram da stavim zarez, ali ne znam dovoljno o lustraciji, kao ni ljudi koji se užasno glasno za nju opredeljuju. Bojim da samo da deklarativnim izjašnjavanjem ne napravimo sebi veću štetu. Često ne mislimo na istu stvar kad kažem lustracija, ja sam za to da dođe do otelotvorenja nekakve pravde u društvu, a lustracija može biti jedan od načina, ali ako me pitate kako da bude sprovedena, ja to ne znam. Ako nije društveno-vaspitna mera, može postati samo mera osvetoljubivosti koja će nam se obiti o glavu. 

Bilo je mnogo posmatrača, ne samo domaćih, i mnogo kontrolora. Da li je sada bolje nego prošle godine?

U smislu zaštite izbornog procesa? Nisu svi jednako obučeni, neke opštine su bile prilično tanke, neke nisu imale vremena da oforme tu mrežu članova biračkih odbora kako treba, neke liste su u poslednjem trenutku formirane, ali stepen posvećenosti tom poslu i privrženost rezultatu ovog puta su bili naglašeniji. Dominira odlučnost da se uspe, što krajnjem rezultatu pomaže mnogo više nego činjenica da moramo imati uputstvo u malom prstu. 

Izborna kampanja je protekla u znaku funkcionerske, satiranju državnog novca u neke frižidere i polutke, ali nije bilo asfaltiranja u 10 opština u milionskim iznosima, tunela, auto-puta do svake opštine i tek će biti problema. Ne možete vi infrastrukturno da podignete državu za nekoliko dana našim novcem tako da svi budu prezadovoljni, što znači da je mala verovatnoća da se lažima može upravljati. 

Svega je bilo, kao ovo u Bajinoj Bašti s tzv. miletovcima koji su došli da glasaju iz Republike Srpske i kojima će ti glasovi biti vraćeni kad se tamo bude glasalo, ali ključna stvar je zapravo da se smanji strah. Nikad nije bio veći pritisak agresivnih ljudi i nikad manji strah onih koji su ga trpeli. Lazar Dinić, Ivan Bjelić, Zorica Popović i još nekolicina ljudi koje znam krvarili su, preživeli takav stepen nasilja da to nije samo traumatičan događaj, ponižavani su i tretirani tako da pomislite da se više neće uključiti. Ali ne, svi su već sledećeg dana bili tu, tražili su samo dan da se zaleče, operišu, ušiju, prođu skener; niko od njih nije rekao da više ne može ovim da se bavi. Niko nije ućutao, sklonio se s mreža, a naročito ne oni koji su bili u biračkim odborima do poslednjeg trenutka iako su znali da svuda ima kačketa, parkiranih škoda lozničke šabačke i beogradske tablice. 

 

Otkako su studenti prestali da budu apolitični, ide li se ka konsenzusu koji se na različite načine ispoljava? Ovo baš dugo traje, jesu li se ljudi zamorili ili, naprotiv, idu ka tome?

Konsenzus ovde nije izraz autentične potrebe nego nasušna potreba, nema manjeg sadržioca od zajedništva, ne može drugačije, mislim da su i najgluplji to uspeli da shvate. Kad kažem najgluplji, ne mislim samo u intelektualnom smislu nego i na ono kako se definiše bezobrazluk da te je baš briga za to gde će otići društvo dok ti imaš svoje lukrativne potrebe u političkom životu; dakle, i najgluplji su ukapirali da ćemo morati zajedno. 

I ko sad povraća po opozicionom delovanju stvarno radi za interes vlasti, onaj iz ove partije je ovakav, ona je lepa, ovaj ružan. Razumem ja to, ali to je za onaj prostor kojim smo počeli ovaj razgovor, za vreme kad se budemo izborili za debatu.

 

Uglavnom smo se dotakli svega što je bitno, ne mogu da govorim ponovo o pravosuđu i Mrdićevim zakonima…

Ali ja želim; pravosuđe je tromo, najveći deo je u službi vlasti, ali dokle god imamo jedno, dvoje da se požalimo – znate, kao na Kadinjači, dok čujete jedan metak znajte da nije pala – dokle god postoji tužilac koji će reći „pusti to dete, kakvo rušenje uređenja“, drži me nada da ćemo proći bez sukoba i žrtava. 

 

Antr

 

Antr

 

 

 

Glose

Tamo gde ne postoji debata, ne postoji dijalog i razmena mišljenja, nije plodno mesto gde je moguće plasirati propagandu, to je samo po sebi propaganda 

 

Konsenzus ovde nije izraz autentične potrebe nego nasušna potreba, nema manjeg sadržioca od zajedništva, ne može drugačije, mislim da su i najgluplji to uspeli da shvate