Gec Ali u svojoj najnovijoj knjizi – „Naš nacionalizam: Govori za nemačku sadašnjost“ (”Unser Nationalsozialismus. Reden in der deutschen Gegenwart”, „Fischer“, Frankfurt 2023), pod uveličavajuće sočivo stavlja ne uvek ”primeran” odnos Nemaca prema svojoj nacionalsocijalističkoj prošlosti. Često je reč o ”počiniteljima”, kad se tematizuju nacionalsocijalistički zločini ili ”SS”. Nažalost, stotine hiljada Nemaca je aktivno učestvovalo u zločinima užasavajućih razmera protiv čovečnosti, a više miliona ih je odobravalo ili dopuštalo da se oni dogode. Ali je sada svoje govore iz minulih godina sabrao i objavio, oštro se obračunavajući sa višestrukom praksom ”projekcija” i ”prenošenja krivice” na manje grupe ili pojedinačne vinovnike. Iako se mnogi protive njegovim tezama, za Alija ostaje neizbrisivo utisnuta stigma: ”naš nacionalsocijalizam”. Za njega je nacionalni socijalizam ”zlo bez dna”. Autorova deviza glasi: prošlost ne treba ”savlađivati”, već ”osvaremenjavati”. Na taj način se iz prošlosti može učiti. Otuda i podnaslov – ”Govori ua nemačku sadašnjost”, koji potencira stalni smisao istorijskog sećanja danas.

Autor u predgovoru ističe da sva predavanja, članke i besede o jubilejima i povodima u ovoj knjizi ipak jedno spaja – ”povode” i ”teme” su određivali nalogodavci i organizatori tribina, a ne autor. U središtu svih predavanja, govora i članaka, za Alija stoji jedno stožerno pitanje – zašto? Zašto je toliki broj moralno normalnih Nemaca od 1932. do 1945. sledio politički program nacionalnog socijalizma? Кako je mogla, jednom konstituisana Hitlerova Nemačka, da sa takvim ubranim tempom razvije masovnu praksu ubijanja, mašineriju razaranja i osvajanja? Užasna zbivanja u okviru 12 godina vladavine, nisu počinili vanzemaljci, već ljudi koji, ni pre, ni posle toga, nisu bili kriminalni, već su poticali iz svih slojeva društva. Otuda naslov ”Naš nacionalsocijalizam”, jer to nije bila manjina, već većina Nemaca, koji su taj sistem podržavali i smatrali dobrim. Autor na ovom mestu citira vašnog svedoka, izraelskog istoričara Jehudu Bauera, koji u svom govoru o holokaustu, 1998. u nemačkom Bundestagu (parlamentu), na kraju svoje besede kaže: ”Užasno je u holokaustu ne to da su nacisti bili neljudi; užasno je to da su oni bili ljudi – kao vi i ja”.

Nama se čini da je etos autorovog pledoajea zasnovan na implictnom postulatu ”banaliteta zla”. Gec Ali ne traži eksplicitno uporište u kontraverzno diskutovanoj tezi Hane Arent, iako se čini da duh tog argumenta lebdi nad njegovim tezama o ”našem nacionalsocijalizmu”.

Danas nije neophodno prosvećivati ljude da nikoga ne treba slati u gasne komore, što važi i za druga užasna zlodela koje su stotine hiljada Nemaca počinili. Rasizam je zlo koje treba kategorički odbacivati. Autor se pak pita: zašto se vazda iznova rađa nova grupna (kolektivna) mržnja? Zato je ”osavremenjenje” tema ”našeg nacionalsocijalizma”, neka vrsta istorijskog egzorcizma i antidota demonologiji nacionalno socijalističkog terora.

Gec Ali drži da je istoričar poput fotografa ili slikara koji bira jednu istorijsku perspektivu. Trodimenzionalni objekt može sa jedne strane da izgleda tamno, sa druge svetlo. Ispituje li se on izbliza, onda boje, nijanse boja i strukture postaju vidljive, koje se iz daljine ne mogu videti. Sve te poglede odražava stvarnost – jasno, izvitopereno ili prelomljeno. Celokupni (istorijski) objekt ne može obuhvatiti iz jedne krute perspektive. Mondenski ”narativi”, ”paradigme” i metodološki jednostrane ”akademske škole” teže da suze pogled istraživača i mogu često da budu prepreka. Otuda je izmena perspektiva i pogleda nasušno važan pristup istorijskom sagledavanju. Ali i u ovim ukrštanjima perspektiva, jedno je za Alija ipak kvintesencijalno: razlikovanje između ”istinitog” i ”neistinitog”.

Fascinirajuću lakoničnost Alijevog jezika ne čine kaskade aneponovljivog stila predavača, već didaktička udarna snaga njegovih kristalno jasnih istorijskih iskaza o tome da istorija nije prošlost koja prolazi, već živo sećanje i opomena savremenom i budućem naraštaju.