Obdaren pripovedačkom veštinom, koja podrazumeva da se istorija pri pisanju mora držati pod kontrolom, Milomir Đukanović doživljava je kao kulise drame pred koju izvodi svoje junake. Zadatak te drame nije da uspava, nego da razbudi. Da opomene. „Neobičnost” svog književnog pristupa, najčešće kroz sam postupak, kroz književnu formu, primenio je i u knjizi „Bekstvo i neobične priče“, nedavno objavljenu u ediciji „Kirilo“ beogradskog „Magnusa“.
Naglašavajući tu „neobičnost“ već kroz sam naslov, zbirka sadrži 25 kraćih i dužih priča. Neujednačenost u dužini nije slučajna. Pisac namerno čini otklon od uobičajene ujednačenosti pri komponovanju sličnih knjiga, dajući čitaocu mogućnost da predahne i da se načasak preda kratkom pripovedačkom uzletu, koji ne robuje očekivanim rešenjima i razrešenjima. Svaka priča, kao i čitav njegov prozni opus, ispričana je drugačije. Književni postupak je različit, a ono što ih sve opravdano stavlja pod iste korice jeste taj tanani, slatki zanos oneobičavanja koji vam se, poput mirisa rastopljenog šećera prelivenog preko orijentalnih poslastica, uvlači u nozdrve i miluje čula.
Ali „neobičnost“ tu ne prestaje. Pisac, i sam neobičan po svom duhu i mašti, sklon književnoj igri sa sobom i svojim junacima, ostaje dosledan svojim književnim inovacijama. Sadržina i suština ovih priča, da se razumemo, nije trpela zbog ove igre sa formom. Naprotiv. Upravo to je začin koji nam budi endorfin i izmešta nas u neka sretnija vremena. Milomir Đukanović dosad je objavio 26 knjiga, među kojima zasigurno dominira prvi roman – „Američki eksperiment“, koji je bio u najužem izboru za Ninovu nagradu.
Dolazeći iz sveta muzike, gitarista benda „Mediseks“ Jovan Kovačević (1998), koji je rođen i odrsato u Čačku a diplomu Građevinskog fakulteta stekao u Beogradu, nakon upornog objavljivanja priča u zbornicima i književnim časopisima, nedavno je dobio i svoju prvu knjigu – zbriku priča „Ekseri načeti rđom“, zahvaljujući beogradskoj IK „Rende“.
Kako navode poznavaoci njegovog rada, on nije književni laik – piše zrelo, staloženo, parabolično, sa dobrim okom i osećajem, a pre svega živim interesovanjem za ljude, sredinu koja ih formira, motivaciju u pozadini njihovih postupaka ili potpuno iracionalnu prirodu istih. Krećući se između tehnike toka svesti i skaza, služi se mnoštvom zanimljivih referenci, za one koji ih prepoznaju lokalnih, pa ipak nekako univerzalnih asocijacija, opisujući širok luk od anegdotskog do razvijenih priča, od crtica i refleksija do čitavih studija slučaja.
Knjiga sadrži heterogene priče o sudbinama malih ljudi i unutrašnjim lomovima, a motiv rđe i samog eksera simbolično povezuje celo delo. Svoj „ukoričeni“ prvenac on započinje rečenicom Abdulaha Sidrana – „Pucaću bez opomene u prvi glas koji poremeti tišinu: ima pas koji umire kao čovjek ima čovjek koji živi kao pas”. Njegov iskusniji kolega pisac, Stefan Tićmi napominje da „priče koje ovako udaraju ispod rebara treba držati ispod jastuka – za dobro jutro, za pred laku noć“.