Aristotelova ”Poetika” je bez ikoje sumnje najznačajniji antički tekst o teoriji književnosti. On osniva i razvija najpre pojam ”poezije”, definiše posebnosti tragedije i epa kao književne rodove i nudi kriterijume, kako se o kvalitetu poezije može suditi. Tekst ”Poetike” je od početka moderne filologije bio intenzivno analiziran i interpretiran: o formi teksta i njegovim teško razumljivim pojedinačnim delovima su u novije vreme učinjeni značajni koraci unapred – tumačenje je kroz novo valorizovanje jednog rukopisa i arapskog prevoda, objašnjeno u novoj svetlosti, a za centralne delove i koncepte pretpostavljeni su novi predlozi za razumevanje.
NAKNADNO ČITANJE
Ova knjiga je rezultat međunarodne konferencije „Naknadno čitanje Aristotelove Poetike“ (Relire la Poétique d’Aristote), održane od 31. maja do 2. juna 2022. u École normale supérieure u Parizu. Uz dodavanje nekih poglavlja koja nisu mogla biti predstavljena kao radovi sa konferencije – poglavlja 1 (E. Bušar), 12 (Ž. Fiore), 13 (T. Кejv), 22 (S. Halivel) i Epilog (Ž. Navo).
Za istoričare antičke filozofije i književnosti koji žele da objasne suptilnosti Aristotelovih tekstova koristeći najnovija dostignuća u znanju o antici, moglo bi biti primamljivo da ostave po strani dugoročnu istoriju recepcije tih tekstova. Starija tumačenja Aristotela, na prvi pogled, mogu izgledati zasnovana na znanju koje je iz današnje perspektive zastarelo. Zadatak bi, dakle, u sadašnjem trenutku bio najviše da potvrdi određene intuicije ranijih generacija ili, češće, da ispravi ili opovrgne njihove greške.
Pa ipak, mnogo puta je naglašeno da je ovakav pristup proučavanjima recepcije i njihovoj relevantnosti za razumevanje Aristotelovih spisa nedovoljan. U najmanju ruku, tumačenje „Poetike“ mora uzeti u obzir istoriju njenog prijema. Opšte je priznato da delujemo nizvodno od teksta koji je, ma koliko kratak i enigmatičan, predodređen izdanjima, prevodima, čitanjima i tumačenjima naših prethodnika, a svako od njih je samo po sebi bio proizvod određene obrade i za određenu svrhu koju je naš cilj da rekonstruišemo.
Ali posmatrati celu istoriju njenog prenošenja i tradicije kao toliko slojeva tumačenja koji blokiraju naš pristup arhi-tekstu neopterećenom njegovom istorijom možda još uvek nije adekvatan opis prijema Aristotelove „Poetike“. Nije dovoljno tvrditi da je njeno ranije tumačenje nužno bolje, čak i ako nije istinito. Naša „Poetika“ pripada našoj kulturi, koliko god je naša kultura, kultura „Poetike“, koju joj prilagođavamo.
TRI CELINE
Zbornik je podeljen u tri velike celine – prvu čini istorija recepcije, drugu poetički pojmovi, treću žanrovska i savremena teorija. Tu se raspravlja o komediji, epu, romanu kao žanru koji Aristotel nije poznavao i modernoj naratologiji. Poslednje poglavlje (Aristotelian Mimesis and Narrative Theory) naročito je važno za savremene studije pripovedanja. Treća grupa su i recentne studije „meta-recepcije“ koje nastoje, na primer, da ponovo procene pretpostavke i metodologiju.
Osnovna ideja knjige, osnovna teza je da se „Poetika“ ne može razumeti izolovano, nego kroz istoriju njenih čitanja. Drugim rečima – kako su različite epohe „izmišljale“ svog Aristotela, kako su pojmovi kao mimesis, catharsis, hamartia i mythos menjali značenje, i kako su renesansni, neoklasični, romantičarski i moderni čitaoci često više govorili o sopstvenom vremenu nego o samom Aristotelu. To je tipičan primer modernih „reception studies“ – discipline koja prati „život“ jednog klasičnog teksta kroz kulturnu istoriju.
Prevaga ranog modernog doba u ovim i drugim projektima je potpuno opravdana visokom vrednošću korpusa, njegovim trajnim uticajem, i činjenicom da je referenca na Aristotela verovatno najeksplicitnija. Međutim, rade se i studije o manje pristupačnim korpusima, kao što su vizantijska, arapska ili hebrejska recepcija – o onome što se dugo smatralo slepim tačkama (helenistička i latinska), a takođe i o savremenim interpretacijama.
Nepotrebno je ponovo prelaziti kroz obećanja i nedostatke pojma „recepcija“ ili njegove prednosti u poređenju sa terminima „tradicija“, „nasleđe“ ili formalnijim „transformacija“. Možemo se jednostavno setiti da je pojam „recepcija“ zamenio termin „tradicija“ – koji je procenjen kao previše pogodan i previše normativan – a ipak sada preferirani koncept pokriva na veoma opšti (za neke, previše opšti) način konstelaciju različitih strategija ponovnog prisvajanja.
Studije slučaja predstavljene u ovoj knjizi o recepcijama „Poetike“ svedoče o različitim načinima na koje je tekst uređivan, shvaćen, preveden, komentarisan, asimilovan, adaptiran i opovrgnut – sa ili bez direktnog pozivanja na „klasičnu“ ili „aristotelsku“ tradiciju. Razmatranje recepcije „Poetike“ od antike do danas podrazumeva, de fakto, stavljanje u perspektivu različitih metoda koje danas imaju vezu sa recepcijom klasičnih tekstova. Drugim rečima, poenta nije samo primena nekog dijahronog okvira na transformacije Aristotelove egzegeze – iako je to naučni poduhvat koji ostaje neophodan – već bolje razumevanje „Poetike“ kroz samu istoriju njenih transformacija. Ovo postavlja delikatno pitanje jedinstva recepcije „Poetike“. Očigledno je da se mora govoriti u množini o recepcijama i uzeti u obzir kontekste njenog prenošenja i tradicija (koji nisu uvek tako pasivni), i raznih polemičkih prepirki koje ih okružuju.
Takođe se mora govoriti o recepcijama u odnosu na različita kulturna i jezička područja tokom vremena, čak i ako priznamo postojanje određenih „struja“ u materijalnoj i kulturnoj istoriji ovog teksta. Pa ipak, zadržavanje ideje o jedinstvu recepcije oko „Poetike“ nije potpuno apsurdno. Nije reč o objedinjavanju skupova ponovnih razrada oko jednog dela, ovde Aristotelovog, jer ta potraga rizikuje proširenje pogrešne želje da se „ponovo otkrije“ ispod slojeva istorije Aristotelovo krajnje istinsko značenje. Umesto toga, ovo jedinstvo bi se odnosilo na uporedni rad o vrstama transformacija i njihovim efektima na samu „Poetiku“.
VIŠESLOJAN DOKUMENT
Aristotelova „Poetika“ je neobično višeslojan dokument u kome se mogu razlikovati tri glavne niti: razvojna istorija poezije zasnovana na antropološkim razmatranjima, opis postojećih i prethodnih pesničkih oblika, i recepti zasnovani na principima pesničke umetnosti. Nedavna istraživanja istakla su uticaj Aristotelovih ideja na književnu kritiku helenističkog perioda, posebno onu koju su praktikovali eruditi, naučnici koji su radili u intelektualnom ambijentu Aleksandrijskog muzeja. Ovo poglavlje je posvećeno šematskom pregledu nekih od prvih upotreba – to jest, od helenističkog perioda do ranog carskog perioda – koje su korišćene od Aristotelovih uvida o umetnosti poezije. Ove upotrebe su grupisane pod dva široka naslova – književna analiza i tekstualna kritika, i književna istorija i taksonomija. Dokazi pokazuju da su helenistički naučnici, uključujući i članove peripatetičke škole, transformisali Aristotelovu teoriju u praktične smernice čija je primena na proučavanje ranije literature podrazumevala (ponekad drastične) intervencije na korpusu i sadržaju samih tekstova, npr. atetezu, (de)valorizaciju, tipologizaciju pesnika i njihovog dela i stvaranje ekskluzivnih kanona.
Ova knjiga sabira najrelevantnije rezultate međunarodnog istraživanja ovog opsegom malog, ali značajem monumentalnog dela. Knjiga želi da doprinese produbljenom promišljanju tog kapitalnog teksta antike. Ovaj zbornik značajan je jer ne tretira „Poetiku“ kao „mrtvi“ antički tekst, nego kao intelektualnu tradiciju koja traje više od dve hiljade godina, i spaja filologiju, filozofiju, komparativnu književnost, pozorišne studije i istoriju ideja. To je vrhunski pregled današnjih istraživanja recepcije Aristotelove „Poetike“. Tako bi prevod ovog akademski referentnog zbornika bio supstancijalno obogaćenje svim istraživačima klasike, teoretičarima književnosti, studentima master/PhD studija, i ljudima koji već poznaju osnovne pojmove antičke filozofije.