Teoretičarka medija Aleksandra Krstić pre nekoliko dana postala je redovna profesorka na Fakultetu političkih nauka (FPN) u Beogradu, na Katedri za novinarstvo. Pre toga je pet godina bila u statusu vanredne profesorke, a pre nego što je uplovila prilično davno u akademske vode, bila je novinarka, pa tako spaja praksu i teoriju, ali i treći krak angažmana kao medijska aktivistkinja. Vrlo zapažena zbog jasnih stavova i još jasnijih poteza, kakav je bio i izlazak iz procesa za izbor članice Saveta REM-a početkom prošle godine zbog niza nezakonitosti.
Stoga uz čestitke – njoj, Fakultetu i studentima – na novom, zasluženom zvanju, sledi i logično pitanje koliko je zvanje redovnog profesora dobar kišobran za akademske poslenike koji su angažovani i van katedre?
Imam na umu profesorku Novosadskog univerziteta Jelenu Kleut, koja nije izabrana u više zvanje i praktično je ostala bez posla.
Jeste, ovo zvanje je neka vrsta kišobrana i moram da kažem zaista ogromno olakšanje jer smo na primerima kolega koji su i pored ispunjavanja svih kriterijuma za izbor u najviše zvanje doživeli takvu sudbinu, neku vrstu političke osvete za ono što su radili u prethodnom period.
Kada idete u najviše zvanje, treba da se potrudite da ispunite apsolutno sve propisane i obavezne izborne uslove i ja sam zaista mnogo radila poslednjih pet godina od svog prethodnog izbora u vanrednu profesorku 2021. Mislim da je ovo došlo prirodno i kao neka vrsta nagrade za taj veliki uloženi trud, a dobila sam zaista jednoglasnu podršku redovnih profesora svog fakulteta i članova pravno-ekonomskih nauka veća naučnih oblasti Univerziteta u Beogradu. I to je zaista važno, ne samo za moju buduću karijeru nego i važna poruka Fakultetu u smislu podrške nama koji tamo rade.
Fakultet je istovremeno poslao jasnu poruku društvu, posebno vlasti, nakon što je NNV, posle naloga da se ponovo glasa o izboru dekana, dao ogromnu podršku profesorki Maji Kovačević. Mi razgovaramo dan uoči srede 18. marta i odluke Saveta Fakulteta koja je konačna. Šta očekujete?
Očekujem da Savet Fakulteta političkih nauka potvrdi i predlog odluke da se profesorka Maja Kovačević izabere za dekanku. Mi smo postupili po konačnom rešenju Ministarstva prosvete, odnosno Prosvetne inspekcije koja je naložila da se ponovi glasanje, odnosno deo tog izbornog procesa koji je desio decembra 2024. Nakon godinu i nešto dana od tog izbora, mi smo postupili po Rešenju i izbori su sprovedeni prošle nedelje. Profesorka Kovačević je dobila 92 glasa na Nastavno-naučnom veću, što je zaista ogroman broj u odnosu na broj članova kolektiva. Zaista, velika većina profesora i saradnika je podržala taj predlog, tako da očekujemo da Savet to potvrdi 18. marta.
Njen izbor za dekanku znači da bi ona sa svojim timom, u kojem sam ja prodekanka za naučnoistraživačku delatnost, što sam i radila poslednjih godinu i nešto dana zajedno sa svojim kolegama prodekanima, započnemo taj novi trogodišnji mandatni period. Ne očekujem nikakve potrese i dileme, a ovo je bila važna poruka kolega FPN-a, podrška instituciji u borbi za njen ugled i integritet. I naša poruka društvu i državi da se mi borimo na svoj način i da na ovaj način čuvamo i sopstveni kredibilitet i autoritet u javnosti.
Objektivnost i opasnosti AI
Jeste li saglasni sa Srdanom Golubovićem koji misli da je šest meseci objektivnog novinarstva dovoljno da se promeni mišljenje većine o onome što nam se dešava?
Pitanje je šta je objektivno novinarstvo i ima li ga, svako je subjektivan, eto vi ste subjektivni time što ste mene zvali, a ne nekog drugog. Ja moram da gledam apsolutno sve da bih mogla da znam šta je istina, šta propaganda, infomacija, dezinformacija. Mladi ljudi su na digitalnim platformama, pitanje je čemu su oni izloženi, da li je to objektivno jer se širi prostor za razna tumačenja.
Moramo da budemo svesni da je od pitanja medijske pismenosti koju stalno pominjemo zapravo mnogo važnije pitanje digitalne pismenosti i kako prepoznati manipulaciju, kako ne poverovati tome. Metodi i alati koji se danas koriste su toliko sofisticirani da do tančina možete da napravite mimiku koja odgovara sadržaju onoga što plasirate, ali opasnosti koje se kriju su nesagledive i zato se moramo pozabaviti i tom pismenošću u prepoznavanju veštačke inteligencije.
Ključni razlog za osporavanje izbora jeste da Studentski parlament nije bio legitiman. Da podsetimo, to je saziv koji nije u službi vlasti. Pa kakvo je stanje sad?
U međuvremenu je postao legitiman, konstituisan je Studentski parlament i nema nikakvih prepreka da oni obavljaju funkciju koju su zapravo i do sada obavljali, i glasali su prošle nedelje na izboru za dekana.
To jedan od retkih studentskih parlamenata koji nije u direktnoj sprezi s političkim vlastima. Cela ova priča je vezana za proteste? Pošto ste vrlo bliski sa studentima, kako sagledavate ovih 16 meseci za nama?
Bila je izuzetno teška godina za sve nas i za studente našeg fakulteta, i generalno za studente svih univerziteta u Srbiji, i pogotovo za nastavnike. Mi smo imali i određen period blokada nastave, pa užurbanu onlajn nastavu, a nakon toga smo bez dana odmora i bez ikakve pauze održali veliki broj ispitnih rokova u samo dva meseca da bismo omogućili svim studentima koji su ipak bili na ulici tih godinu dana da polažu ispite. Mi smo im, zapravo, bili dostupni sve vreme i za konsultacije i za sve ostalo što ih zanimalo.
Ali mislim da su oni posle ovih, kako kažete, 16 meseci porasli, sazreli, naučili su šta je politika i ovo čemu ih mi suštinski učimo, a to je nauka o politici. Čini mi se da su naivno ušli u neke stvari i kad poredim njihova prva objašnjenja o tome šta žele i suštinu ovoga za šta su se zalagali na početku i sada nakon godinu dana, vidite proces rasta koji se dogodio. Mislim da su postali svesniji svoje moći u društvu i svoje snage, odnosa prema profesorima. Bilo im je veoma važno da budu u dobrim odnosima s profesorima zato što su im profesorski glasovi omogućavali da nešto nauče o stvarima koje nisu znali.
A opet, ta njihova borba i stalna težnja da budu prisutni na ulici da pešače, da hodaju, imaju tu vrstu fizičke prisutnosti pored bavljenja ovim drugim stvarima, bila im je izuzetno značajna i to je, u stvari, podiglo javnost. To je i nas naučilo kako da se ophodimo prema njima, da za profesore ne budu samo broj indeksa ili neko ime i prezime, anonimna osoba iz neke studentske mase, nego da budu zaista ljudi koji su pokazali spremnost da se bore za pravdu, za institucije i na kraju krajeva da urade nešto što vaša, moja i mnoge prethodne generacije nisu uspele.
Naučili su na težak način, uključujući i to hodanje koje pominjete, da ako se ne baviš politikom, politika se bavi tobom.
Njihovi zahtevi čini mi se da su u startu bili jasni i bilo je jasno za šta se oni zalažu. Zato je i nama kao nastavnicima fakulteta i drugim kolegama koji su odmah podržali njihove zahteve i stali praktično iza tih zahteva bilo važno da to od početka bude ispravna borba. Sad, oni će vam reći – ne mi se nismo bavili politikom ili neki deo njih će reći da to nisu prepoznavali kao politiku ili kao političko delovanje, ali ja sam više puta rekla u javnosti da je politika i kada se ti boriš za čist vazduh, zdravu zemlju, kad tražiš neka svoja prava. Da li je to na ulici, u Skupštini ili nekoj drugoj instituciji, to je uvek neka vrsta politike, mislim da su oni toga postali svesni. Stvari su kulminirale onog trenutka kad su tražili raspisivanje vanrednih parlamentarnih izbora i krenuli u ovu priču u kojoj se sada nalazimo.
Ako se fokusiramo na vaše studente, studentkinje i novinarstvo, vidite li neku promenu na našim budućim koleginicama i kolegama u odnosu na ranije generacije?
Primećujem razliku da u ovoj generaciji ima mnogo više onih koji su spremni da se zaista bave novinarstvom kada diplomiraju i to me ohrabruje i čini me srećnom. Ja imam mnogo kontakta s njima i stalno razgovaramo o tome. Vi ste dugo u novinarstvu i sami znate da je to siromašna profesija, a sa druge strane, novinarstvo je na udaru već dugo i studenti našeg fakulteta su svesni tog ekonomskog faktora i političkog pritiska, i svega što nas okružuje, u većini posle završenih studija novinarstva odlučivali da odu u neke druge, profitabilnije sigurnije profesije. PR, marketing, civilno društvo, politiku, na kraju krajeva. Nije im dominantna sfera interesovanja bilo novinarstvo.
Ove godine primećujem da ne samo što mnogo više njih bira predmete koji su fokusirani na različite tipove i vidove novinarstva nego i da su bili angažovani u tome da putem svojih digitalnih platformi i veština koje poseduju mnogo više nego svi mi izveštavaju tokom prethodne godine, koristeći razne sprave, mobilne telefone. Svaki njihov podkast i mali video bio je posvećen izveštavanju o protestima i generalno o studentskom pokretu zato što smo bili svesni da takve vesti neće ući u mejnstrim medije koji neće prikazivati neku realnu sliku onoga što se dešava unutar samog pokreta. Mislim da je to njima bila i jedna vrsta motivacije da sami izveštavaju sa terena.
Njih brine, i u tome vidim zaista jednu sjajnu generaciju koja dolazi, što su potpuno svesni etičkih izazova s kojima se suočavaju jer me stalno pitaju da li kao aktivisti i aktivistkinje u ovom pokretu ili kao učesnik protesta mogu objektivno da izveštavaju. Interesuje ih da li to smeju, a ako smeju, kako da izveštavaju. Ima i onih koji misle da nikakav aktivizam ne dolazi u obzir ako hoćete da budete objektivni u novinarstvu. Toga, recimo, nisu bile svesne ranije generacije, kako da pomire svoje dve strane ličnosti i mene ohrabruje što oni razmišljaju na taj način zato što mislim da smo na pravom putu.
Donekle ste preduhitrili moje pitanje jesu li naučili razliku između novinarstva i političke propagande, posebno one koja se plasira ovde i putem tradicionalnih medija i putem digitalnih platformi?
Osim na fakultetu, to su naučili i na sopstvenom primeru zato što su i sami bili objekt takve propagande…
Kao izveštavanja?
Neko bi to nazvao novinarstvom, ali suštinski je propaganda uz mnogo tabloidnih napada, izvrtanja činjenica i loših vesti manipulativnog sadržaja protiv kojeg su oni suštinski mogli da se bore samo na sebi svojstven način, a to je da su pravili neke kontravidee. Oni su sami onda objavljivali stvari na društvenim mrežama ili pravili neke svoje sadržaje koji su emitovani, na prste jedne ruke možete nabrojati na kojim medijima. Vidljivost i propustljivost toga nije bila praktično nikakva, ali su njihovi nalozi na društvenim mrežama i digitalnim platformama zaista bili vrlo posećeni. To je u stvari izazvalo ovaj rat protiv tih naloga; stotine hiljada pratilaca dovelo je do gašenja tih naloga i mučenja da se vrate, ali postali su svesni svog uticaja i videli su način na koji mogu da odgovore. Prošli su kroz zaista strašne stvari, to su i fizički obračuni s njima, to su i hapšenja, to su i progoni, kucanja na vrata roditeljima koji žive u malim sredinama, zastrašivanja. To je vrsta napada koje nijedan čovek, posebno mladi ljudi ne bi trebalo da dožive, ali ogolilo je instrumentalizaciju koju vlast i zainteresovane strane koriste da bi se obračunavali sa neistomišljenicima.
Omaž novinarstvu i Dadi
Pomenuli ste značaj istraživačkog novinarstva, saglasna sam s tim, ali sećam se da je na promociji filma o Dadi Vujasinović Nebojša Popov izrekao opomenu: pazite da istraživačko novinarstvo ne sklizne u istražno. Danas, čini se, mnogi očekuju od novinara da budu i policajci, i tužioci, i sudije…
Da, to je zato što mnoge institucije koje treba da se bave tim stvarima u stvari ne rade taj svoj posao, i to je nešto što je poznato. Recimo, ljudi u manjoj sredini zovu novinara da pitaju zna li hoće mu sutra nestati struje ili zašto nema vodu? Umesto da zovu preduzeća koja se time. Novinari rade ne samo istraživanja o tome da li je bilo zloupotreba položaja gradonačelnika nego i sve do tih elementarnih komunalnih stvari. Ali baš to je meni i jedan od glavnih pokazatelja da ljudi imaju poverenja u novinare, da novinarstvo nije mrtvo i da će pogotovo u lokalnim sredinama uvek imati taj značajan doprinos zajednici.
Sa druge strane, istraživačko novinarstvo se zaista bavi istraživanjem mnogih stvari koje mi ne možemo golim okom da vidimo i koje ima veliki efekat, ali ti novinari nisu samo pod velikim pritiskom digitalnih kampanja mržnje ili osvete nego i pod jako velikim udarom slap-tužbi političara i biznismena, što nanosi veliku štetu, iscrpljuje redakcije i onemogućava novinara da se bavi poslom.
Ali pomenuli ste Dadu Vujasinović, čije sam tekstove ponovo čitala dok sam pripremala knjigu koja je nedavno objavljena u izdanju Arhipelaga i Fakulteta političkih nauka. U jednom intervjuu izjavila je: „Nisam se prodala i ponosna sam zbog toga“, i meni je ta rečenica suština, vodilja. Tome su me učili i urednici s kojima sam radila i okruženje u kojem se krećem – nikakva potkupljivost ne može da te otrgne od stava ili od borbe za pravednije, demokratskije društvo i, na kraju krajeva, od vere u šansu da ovo društvo može da bude bolje.
Ta rečenica je i moto moje knjige.
U ponedeljak je studentkinja FPN bila na saslušanju zbog nalepnice šefa UKP Krička, a sa druge strane su brutalne pretnje, stvarno i digitalno seksualno nasilje koje najviše propagira Informer. Na to nema odgovora pravosuđa.
Čitav taj proces i nepravda koju moraju da dožive na sopstvenoj koži teški su za mlade ljude. Ako još dodate te pojačivače kao što su tabloidni napadi, izvrtanje različitih stvari, bukvalno otvoreno targetiranje, mislim da onda pojačava i njihov otpor i određenje kojim putem žele da idu. Sigurna je bilo primera odustajanja posle tog zastrašivanja, velikih strahova, uplašenih studenata i roditelja. To je kao kada prete novinarima, to vi vrlo dobro znate, pa novinar ima i tu vrstu strategije da možda može da prikoči, odustane.
Studenti su ovde prošli kroz zaista težak period u svakom pogledu, ali mislim da je on bio i prilično katarzičan, a čini se da je i vlast mnogo toga shvatila, razumela, naučila. Ja nikako ne bih volela da bude pojačanje bilo kakvog nasilja ili neko ekstremno nasilje u društvu, ali studentski pokret jeste jedna realna politička snaga koja donosi svoje prednosti. Vidite da ima i glasova koji se oko tog studentskog pokreta čuju, političari opozicije ili neki drugi istaknuti ljudi u javnosti koji sada pokušavaju da doprinesu određenim promenama i ujedinjavajućem faktoru koji bi doveo do neke promene.
Nisam sigurna kuda to vodi, ali ono čega svi treba da budemo svesni jeste zapravo moć koju studentski pokret ima u društvu i podseća me na studentski pokret 96. i svih onih godina kasnije, to je generacija iz koje sam i sama proistekla, ali suštinski je bila oštećena desetogodišnjom izolacijom zbog vladavine Slobodana Miloševića i nekim drugim opterećenjima u odnosu na ovu generaciju koja je odrasla u potpuno drugom političkom i medijskom ambijentu, i taj medijski ambijent njima pružaju stvari, koliko je teško boriti se protiv tabloida, dezinformacija, manipulacija, oni danas imaju digitalne platforme i put koji nijedan pokret pre toga nije imao.
Dobro, kad smo se već dotakli toga kako kolegama i koleginicama u inostranstvu odgovorite kad vas pitaju za medijsko stanje i medijsku situaciju u Srbiji?
Kažem ima da je potrebno nekoliko dana objašnjavati kako je sve počelo i dokle smo stigli, a ukratko kažem da je situacija komplikovana i da je prostor u nepovoljnom položaju, što je i globalni fenomen koji se ne dešava samo kod nas, ali kod nas je ta uvezanost politike i medijskog prostora mnogo jača. Televizije u inostranstvu su otišle miljama daleko, a mi se i dalje bavimo pitanjem zarobljenosti medijskog prostora i nadam se da će se to pitanje ponovo otvoriti.
Pre nego što ste ušli u akademske vode, bili ste novinarka prvo u Novostima, pa u PG Mreža. Jeste li mogli tada da pretpostavite da će posle dvadeset i nešto godina na medijskom nebu biti ovakvo stanje?
Apsolutno ne, počela sam da radim posle promena 2000, 2001. – zar je moguće pre 25 godina?
Kaže se četvrt veka!
Nemojte, to deluje mnogo ozbiljnije. Bila je nova demokratska vlast, promene su se dogodile i bili smo entuzijastični, diplomirala sam 2003. i kao i cela generacija bila opredeljena da se bavim novinarstvom, ali niko nije mogao da pretpostavi da će politika toliko dominantno da se bavi nama. Ne mislim samo na političare koji dominantno utiču na to kako naši životi izgledaju, ali nisam mogla da pretpostavim da će taj entuzijazam da padne i da ćemo deceniju, dve tavoriti i vrteti se ukrug.
Ali i tada i posle kad sam otišla na Fakultet političkih nauka kao saradnica Lile Radonjić, koja mi je bila i urednica u Mreži, znala sam da uvek postoji jedna kritična masa ljudi koji će znati koliko je važno biti uključen u novinarstvo bilo kao novinar, urednik, foto-reporter.
Antr
Antr za intervju
GLOSE
U ovoj generaciji ima mnogo više onih koji su spremni da se zaista bave novinarstvom kada diplomiraju, i to me ohrabruje i čini me srećnom