Ovaj tekst se bavi fenomenom koji se često naziva Ćacilend. U ovom detalju stvarnosti Srbije potvrđuje se izreka da u sagledavanju političkih i društvenih sukoba nije dovoljno da se ostane na načelnom nivou. Nužno je sagledavanje celokupne slike, a unutar nje posebno mesto imaju detalji. Pre svega, detalji u kojima leži đavo.
Fenomen Ćacilend osvetljava ulogu vlasti, te i samog Vučića u njegovom nastanku i održavanju. Time se postavlja i pitanje odgovornosti vlasti i Vučića za dejstvo ovog fenomena u sadašnjoj bezbednosnoj destabilizaciji Srbije. To se može sagledavati kroz brojne aspekte – pravne, političke, bezbednosne, društvene, grupne i individualne psihološke i psihijatrijske itd. Moja namera je da ocrtam konture velike slike. Pre svega, mesta Ćacilenda u okončanju Vučićeve vlasti. Ali i da skrenem pažnju na ograničenja socijalnog i nacionalističkog populizma u upravljanju društvom kakvo je u Srbiji. Zbog toga je i polazna pretpostavka u činjenici da je Aleksandar Vučić sam sebi pripisao poseban značaj i ulogu u ovom fenomenu, naročito kad se kao nosilac javne funkcije predsednika Republike deklarisao izjavom: „I ja sam Ćaci.“
Ćacilend je kolokvijalni naziv za šatorsko kamp-naselje, koje je od 6. marta 2025. razmešteno na Trgu Nikole Pašića, obuhvatajući zaštićeni prostor kulturno-istorijskog parka Pionirski park, kao i saobraćajnicu između zgrade Predsedništva Srbije i Doma Narodne skupštine Srbije. Zauzimanje ovog javnog prostora obavljeno je podizanjem šatora, brojnih pokretnih toaleta i pratećih infrastrukturnih objekata, čime se blokira saobraćaj u jednoj od žila kucavica u glavnom gradu Srbije i zabranjuje slobodno kretanje građana.
U javnosti Srbije postoje dvojaka i oprečna tumačenja u odnosu na termin Ćacilend. U narativu vlasti i njenih podržavalaca to je naša teritorija, kamp studenata koji žele da uče, kamp pristojne Srbije, Teritorija najveće slobode u Evropi itd. Istovremeno, za mnoge građane, posebno za intelektualce i opozicione medije, Ćacilend je: prokleta avlija, fizičko otelotvorenje ‘otete države’, kontaminacija centra grada, anomalija koja ruši institucije, blokada javnog prostora i slično. Iz ove podeljenosti, proističe i sukobljenost oko zahteva za opstanak ili za uklanjanje ovog naselja
S obzirom na to da je termin Ćacilend po svojoj prirodi, pre svega, ideološki, politički i propagandni konstrukt, nije moguće precizno odrediti važne elemente ovog fenomena. Stoga se u ovom eseju pored Ćacilend koriste i termini parapolicijski kamp kad se ukazuje na njegovo bezbednosno značenje. Ili šatorsko naselje kad se ukazuje na njegove društvene, urbanističke i potkulturne odlike.
KAMP I KTITOR
Ovaj fenomen nastao je u pripremama vlasti da, kako je to izrekao sam Vučić, svira kraj ‘obojenoj revoluciji’. A ovaj kraj je, prema najavama iz Kremlja, trebalo da se odigra kao razbijanje masovnog protesta građana 15. marta 2025. godine.
S obzirom na nameru obezbeđivanja odbrane, izgrađena je struktura paravojnog kampa. Kamp je ograđen ogradom koju policija uobičajeno koristi pri obezbeđivanju javnih skupova i drugih manifestacija, ojačanom zaštitnom žicom i premazanom hemikalijama. Pristup kampu je obezbeđen i spoljnim fortifikacijskim, građevinskim, saobraćajnim i drugim preprekama. Sve to ojačano je parkiranjem oko stotinu traktora i sličnih vozila oko kampa. Unutar i oko kampa, uključujući i okolne zgrade i javne garaže, smeštene su najrazličitije grupe za unutrašnje i spoljno obezbeđenje. U njemu su angažovane legalne policijske snage, kao i privatna obezbeđenja i brojne građanske parapolicijske grupacije. Pripadnici ovih obezbeđenja su snabdeveni svim vrstama naoružanja i opreme za razbijanje mase, uključujući i zakonom nedozvoljena hemijska sredstva i zvučne uređaje (ili zvučni top).
Ovaj masovan bezbednosni poduhvat i živi štit unutar njega, kao i političke, propagandno-marketinške i bezbednosno-provokativne aktivnosti su kvazilegalizovane kao prijavljeni javni skup na neodređeno vreme. Dok se skriva podatak o tome kako je legalizovan ovaj poduhvat, mnoge činjenice ukazuju da je to rezultat političke odluke, odnosno da je to zajednički poduhvat vlasti Srbije i obaveštajne zajednice Rusije, koja je u ovome imala značajnu ulogu. Zasad se može reći da je glavni ktitor ovog poduhvata predsednik Srbije Aleksandar Vučić.
I policija protiv Dijane Hrke
Foto: Beta/Miloš Miškov
U javnosti je jedan od najupečatljivijih i najnegativnijih utisaka ostavila reakcija aktivista Ćacilenda na štrajk glađu Dijane Hrke, majke maloletnika ubijenog padom nadstrešnice, koji pobunjeni studenti i drugi građani doživljavaju i kao Majku protesta, kao i na skupove podrške njenom štrajku. Bio je to festival nehumanog i nedostojnog ponašanja, zviždanja, vređanja, primitivnog skandiranja s porukama skrnavljenja sećanja na žrtve pada nadstrešnice, kao i sećanja na druge žrtve za vreme vladavine Aleksandra Vučića. Bilo je to i nasilno osporavanje sloboda, prava i ljudske bezbednosti gospođe Hrke i građana koji su je podržavali. Patriotska osećanja su iskazivana neprimerenim kafanskim veseljem i muzikom, uključujući ratne pesme iz vremena mobilizacije Srba iz Kninske krajine, Hrvatske devedesetih godina, u izvođenju pevača Mirka Pajčina, poznatog kao Baja Mali Knindža; ali i četničke i druge rodoljubive pesme. Povremeno je, pre svega u prisustvu zvaničnika, emitovana i himna „Bože pravde“. Među parolama za skandiranje i ispisivanje na transparentima ističu se: Aco, Srbine, Kad se vojska na Kosovo vrati i Nema predaje. Tu je i zastava s likom predsednika Srbije, uz natpis Aleksandar Veliki.
Iz javno poznatih činjenica proizlazi da je pre svega policija stavljena u službu ovog kampa i da je sva vlast unutar kampa i na prijavljenim javnim skupovima prepuštena parapolicijskim i kriminalnim grupama.
U sviranju kraja obojenoj revoluciji, u funkciji podrške Ćacilendu i njegove zaštite od eventualnih nasilnih reakcija pobunjenih građana, angažovani su brojni pripadnici regularne policije (Žandarmerije, policije i njenih specijalnih jedinica), pripadnici BIA, vojne policije, specijalne jedinice Kobra kao i VOA i VBA. Policija i Žandarmerija su, pre svega, u funkciji zaštite učesnika kampa od eventualne nasilne reakcije građana. Iz ovih činjenica proizlazi zaključak o sličnosti između proruskog delovanja u Kijevu, kao i aktiviranje bezbednosnog alarma da bi u Srbiji moglo da se dogodi ono što mediji bliski Vučiću nazivaju građanski rat.
ŽIVI ŠTIT
Unutar kampa organizovan je živi, ljudski štit za zaštitu zgrade predsedništva Srbije. Zadatak ovog ljudskog štita je odvraćanje od napada na zgradu i njene sadašnje korisnike, pre svega sadašnjeg vršioca javne funkcije predsednika Republike. Istovremeno, trebalo je da to bude i zastrašivanje građana, kao i poruka da je vlast spremna da upotrebi sva sredstva koja smatra nužnim da bi obezbedila opstanak na vlasti.
Prema socijalnoj strukturi, stanovnici ili korisnici ovog naselja su desetine hiljada građana kojima je zajednička zavisnost od sadašnje vlasti i budžetskih sredstava. Na samom otvaranju kampa javnosti je prikazivana nekolicina studenata koji hoće da uče. Zatim, od prilike do prilike, bile su tu stotine funkcionera SNS-a, uključujući i one na vrhu lestvice moći: Vučića, Vučevića i Brnabić, kao i mnoge ministre, čak i novopostavljenog predsednika Vlade Srbije; potom zaposleni u državnim organima, javnim ustanovama, komunalnim i drugim preduzećima, svih nivoa i širom Srbije; pripadnici srpske zajednice sa Kosova predvođeni Srpskom listom. Među ovima, mnogi su na privremenoj socijalnoj pomoći, koja se finansira iz budžeta Srbije. Za njih je boravak u kampu čin potvrđivanja lojalnosti i izvršavanje radne obaveze.
Tu su i primaoci socijalne pomoći iz Beograda i drugih mesta, posebno su brojni pripadnici romske zajednice. Za mnoge od njih važan motivacioni činilac su dnevnice, ali i pretnja da bi mogli da izgube posao, socijalnu pomoć, da budu skinuti s programa inkluzije Roma i slično. Među učesnicima prijavljenog javnog okupljanja su navijački huligani, osuđivani, a i aktivni kriminalci raznih vrsta, sve do dilera droge i ubica. Takođe, tu su i plaćenici, bilo veterani bilo aktivni. Oni zapravo kontrolišu ovo naselje.
U početku retki i nepotpuni javno dostupni podaci, s vremenom su obogaćeni. Tome je doprinelo delovanje domaćih i inostranih istraživača, posebno istraživačkih novinara, potom aktivista, pre svih studentskog pokreta, kao i radne grupe za bezbednost protesta. Prikupljanje, analiza i stvaranje relevantne baze podataka neophodan je uslov za razumevanje fenomena Ćacilenda i prirode događaja u Srbiji, posebno njene bezbednosne destabilizacije. Uostalom, to bi trebalo da bude i podloga za aktivnosti uspostavljanja vladavine prava i demokratije, kao i demokratske kontrole nad delovanjem bezbednosne i obaveštajne zajednice Srbije, odnosno za njihovu reformu.
Osnovne poruke izgleda ovog kampa i aktivnosti prijavljenog javnog skupa, Vučić i njegovi podržavaoci određuju kao: odbrana Srbije i predsednika, suprotstavljanje onima koji blokiraju Srbiju, odnosno, koji se protive vlasti.
Aktivnosti ovog prijavljenog javnog skupa su kampovanje, dogovaranje o koordinaciji i izvođenju javnih skupova podrške; po potrebi, pripreme za učešće u takozvanim izbornim štabovima SNS-a za lokalne izbore širom Srbije, kao i kontraakcije na aktivnosti onih koje vlast označava kao blokaderi. Ove kontraakcije su, počev od 15. marta pa do kraja 2025. godine, odlikovale ovaj kamp. Posebnu boju u domaćoj i inostranoj javnosti tim akcijama je dalo uključivanje stotina plaćenih pripadnika privatnih obezbeđenja, pripadnika navijačkih, huliganskih grupa, osuđivanih počinilaca krivičnih dela, uključujući dilovanje narkoticima i ubistva. Ali i obučeni pripadnici parapolicijskih i paravojnih grupa, poput učesnika tzv. Slučaja Banjska i pripadnika raznih formacija u Republici Srpskoj. Tu su i pripadnici raspuštene jedinice za specijalne operacije Crvene beretke (koja je raspuštena posle učešća u ubistvu premijera Zorana Đinđića). Zatim i nekoliko stotina organizovanih pripadnika podržavalaca iz Banjaluke, među kojima su javnosti najpoznatiji ljudi Vlade Mandića.
U ovom kampu su veterani iz devedesetih, poput kapetana Dragana, veterani Žandarmerije, među kojima su i oni koji su osumnjičeni za ratne zločine tokom vojnopolicijskih operacija na Kosovu, uključujući generala Žandarmerije Gorana Radosavljevića Gurija (nekadašnji komandant Žandarmerije i rukovodilac obuke u Nastavnom centru u Petrovom Selu u vreme kada su u tom centru pogubljeni američki državljani – braća Bitići).
UZOR U TAJNOM LOGORU
O začetku ovog fenomena ili o tome šta je dovelo do njega moguća su najrazličitija objašnjenja. Čini mi se da se od Ćacilenda nije pošlo. Do njega se došlo. Prekretnica se desila krajem 2016. i početkom 2017. godine. Tada se pokazalo da Vučić nema koherentnu strategiju upravljanja Srbijom, a da politika proevropskih i prozapadnih lutanja ne daje rezultat. Izlaz iz sopstvenog neuspeha Vučić je potražio u podeli Kosova i iscrtavanju nove mape svesrpskog ujedinjenja. Bilo je to okretanje leđa prethodnom zagovaranju EU integracija i regionalne saradnje poput Open Balkana). Vučić i njegovo okruženje traže izlaz u okretanju investicijama iz Kine i Kremlja kao garantima ove saradnje. Za Kremlj je to bilo prihvatljivo, s obzirom na to da mu je geopolitički interes bio ometanje širenja NATO i EU na Srbiju i Zapadni Balkan.
S obzirom na to da je uzor Ćacilenda tajni logor u Kijevu, iz doba Janukoviča, moguće je pretpostaviti da Vučić nije razumeo ili da je potcenio činjenicu da je Janukovič izgubio bitku s pobunjenim građanima i pobegao u Moskvu ne bi li sačekao novu priliku. Moguće je da je Vučić verovao da je jači od Janukovičeve sudbine i da će mu kamp pomoći da pobedi pobunu građana koju naziva Obojena revolucija. Moguće je da je Vučić imao u vidu uspeh FSB i Putina najpre u dovođenju Borisa Jeljcina pokretom i programom „Nova Rusija“ – iz kojeg je nastao FSB – na mesto Mihaila Gorbačova. Potom i dovođenju i učvršćivanju na čelo Rusije Vladimira Putina i njegove Petrol države. Uostalom, moguće je da se Vučić zaneo i preigrao. Ili da nije imao mogućnost samostalnog izbora.
Zasad je Ćacilend naziv za pad Vučićevog ugleda u zemlji i izvan nje. Potvrdilo se da, kao i u Ukrajini, u revoluciji dostojanstva, Janukovičev tajni logor, povezivanje specijalnih jedinica i tituški vode u poraz. „Paravojska, pa ni policija i vojska zajedno ne mogu da pobede bunt građana kada se jednoj vlasti potroši vreme. Međutim, mogu da nanesu veliku štetu jednom društvu, pre svega produbljivanjem unutrašnjih podela i sukobljavanja. Ponekad dovedu i do krvoprolića.“
„Čuvari“
U stvarnosti, postojanje ovog naselja i pojedinih propagandno-marketinških i bezbednosnih aktivnosti unutar njega ukazuje na kršenje mnogih sloboda i prava građana, garantovanih Ustavom i zakonima, kao i da ovaj fenomen sa sobom nosi visok bezbednosni rizik. Najpre, ograđeno naselje i njegovi korisnici ograničavaju slobodu kretanja, javnog okupljanja, kao i normalno obavljanje mnogih životnih potreba građana Beograda i drugih posetilaca grada. Ova zabrana se do kraja novembra 2025. godine odnosila i na poslanike Narodne skupštine, naročito opozicione. Naime, na ulazu u ovaj prostor postavljeni su redari i poseban kontrolni punkt na kojem čuvari odlučuju ko može da uđe na glavni ulaz Doma Narodne skupštine. Time je suspendovan zakonski status poslanika i pravila koja određuju bezbednost i obezbeđenje Narodne skupštine. Time je i indirektno derogiran status ovog, prema Ustavu Srbije, najvišeg tela zakonodavne vlasti. Na brojne pritužbe i postupke koje su pokrenuli građani o ugrožavanju slobode kretanja i bezbednosti od pripadnika ovog naselja, nema odgovora nadležnih policijskih, prekršajnih, tužilačkih i sudskih organa. Nema glasa ni od Ombudsmana. Sve to samo potvrđuje suspenziju važenja ustavnih, zakonskih i međunarodnim aktima garantovanih sloboda i prava na teritoriji ovog naselja i tokom trajanja ovog prijavljenog javnog skupa. Zapravo, mnogi pokazatelji upućuju na zaključak da je uspostavljanje i delovanje ovog kampa i najavljenog javnog skupa maskiranje puzećeg državnog udara.
UCENA SIROTINJE
Sastav pripadnika kampa Ćacilend, posebno uloga plaćenika, osuđivanih kriminalaca i nasilnika, s jedne, i ucenjene sirotinje i socijalnih slučajeva, sa druge strane, ukazuje na dugo prikrivanu mračnu stranu autoritarnog režima.
Vučić je 25. novembra 2025. godine, u danu kada su poslanici SRCE probili blokadu u Ćacilendu, nagovestio da bi mogli da uđu na sednicu Skupštine na glavni ulaz, da razmatra šta će učiniti sa ovim naseljem, odnosno prijavljenim javnim skupom. „Uskoro ću ja imati jednu inicijativu što se tiče šatora, pošto je sad svima jasno da su svi pokušaji oko bilo kakvih revolucija propali, tako da verujem da ćemo uskoro i unormaliti stanje i što se tiče onoga po ulicama, u odnosu na to kako je izgledalo ranije“, izjavio je Vučić, a sredinom decembra najavio i moguće raspuštanje.
Čekajući ispunjenje ove najave, može se reći da Ćacilend ima samo spoljašnju sličnost sa šatorskim naseljima, protestnim kampovima, okupacijama javnih prostora kojima se širom sveta izražavaju politički, društveni, socijalni, ekološki i slični zahtevi. Međutim, za razliku od većine ovih kampova koji imaju za cilj proteste protiv vlasti i među kojima se najčešće ispoljava demokratska orijentacija, Ćacilend je organizovala autoritarna vlast u borbi protiv pobunjenih građana koji ugrožavaju njen opstanak.
Po svojim osnovnim obeležjima, Ćacilend je najbliži modelu organizovanja parapolicijskih jedinica i kampa podrške Viktoru Janukoviču u Kijevu tokom događaja na Euromajdanu (2013–2014). Kamp podrške Viktoru Janukoviču u Kijevu je uspostavljen kao odgovor na rastući protestni pokret na Majdanu, vlasti i Stranka regiona organizovali su kontramitinge i uspostavili projanukovičev kamp. Glavni kamp podrške nalazio se u blizini stadiona „Olimpijski“ i u delovima Marinskog parka (pored zgrade parlamenta – Verhovne Rade). Organizovan je kao trajni kamp, sa šatorima, binama i redovima za distribuciju hrane. Kamp su činili pristalice Stranke regiona iz istočnih i južnih delova Ukrajine, u mnogim slučajevima plaćeni ili organizovani učesnici, koji su dovoženi autobusima i smeštani u kamp. Kamp je čuvala policija, ali i grupe povezane s tituškama.
U prilog tome ide i uključenost službenih jedinica (u Kijevu – specijalne policije „Berkuta“) i provladinih parapolicijskih i paravojnih struktura najamnika, huligana i provokatora (u Kijevu – tituški).
Ćacilend je osobena manifestacija političke, ideološke i propagandne populističke i ekstremno nacionalističke mobilizacije. Ali nije usamljen slučaj.
U zaklonu atmosfere najavljivanja, podsticanja i iščekivanja državnog udara, građanskog rata i svetske nuklearne kataklizme, Vučić i njegovi sledbenici su iz Ćacilenda, ali i kroz institucionalne i vaninstitucionalne kanale, sproveli brojne aktivnosti koje podrivaju zakone i ustav Srbije, kao i važeće međunarodne standarde koji garantuju prava građana i demokratske vrednosti. U tom smislu, Ćacilend je tek jedno od sredstava odvraćanja pažnje domaće i inostrane javnosti od puzećeg državnog udara. Stoga se njegovo uklanjanje nameće kao važna mera deeskalacije krize i normalizacije stanja u Srbiji. To je pre svega obaveza vlasti, čije je ispunjenje važan čin. Međutim, to nije dovoljan dokaz spremnosti Vučića i vlasti za politički dogovor o mirnoj tranziciji. Takođe, uklanjanje ovog parapolicijskog kampa, koliko god da je potrebno, ne oslobađanja odgovornosti one koji su ga izgradili. Zarad utvrđivanja činjenica, neophodno je da se svestranom, nezavisnom, stručnom analizom, kao i istražnim radnjama proveri opravdanost sumnje da je Ćacilend samo jedan od brojnih rezultata delovanja Radne grupe BIA za borbu protiv obojene revolucije. Zapravo, potrebno je znati da li, kako i uz čiju saradnju iza Ćacilenda stoji Kremlj. Tema „Radna grupa BIA za borbu protiv obojene revolucije“ je otvorena u javnosti Srbije. Ona se više ne može prećutkivati niti jednostavno zatvoriti.
Foto: NM
VULINOVO SVEDOČENJE
Zasad ne postoji javno potvrđena, službena informacija da u Bezbednosno-informativnoj agenciji (BIA) formalno postoji radna grupa specijalizovana baš pod tim nazivom. Ali nema ni javnog demantovanja ovog oblika umešanosti Kremlja u unutrašnja politička i bezbednosna kretanja u Srbiji. Ništa ne menja suštinu problema ukoliko je taj oblik saradnje institucionalizovan kao unutrašnje odeljenje (na primer, Deveto odeljenje), kao operativni timovi i slično.
Na ovu temu je često i otvoreno svedočio samo Aleksandar Vulin. On tvrdi i da Rusija apsolutno podržava Srbiju u toj borbi i da smatra da je neprihvatljivo svako organizovanje masovnih protesta pod uticajem spolja. Na primer, marta 2025. on izjavljuje da ruske specijalne službe pomažu Srbiji u suzbijanju protesta i obojenih revolucija, prvenstveno sa informacijama. Ostali zvaničnici, poput Vučića, Brnabić, Dačića, Gašića, rukovodilaca obaveštajnih i bezbednosnih službi, koji od 2021. godine imaju političku, ustavnu i zakonsku, odnosno objektivnu odgovornost za stanje sistema bezbednosti i odbrane Srbije, nastoje da ne vide i ne čuju za ovaj značajan činilac eskalacije bezbednosne krize, narušavanja bezbednosti građana i urušavanje sistema bezbednosti i odbrane Srbije.
S obzirom na postojanje indikacija, indirektnih dokaza (prisustvo FSB savetnika u timu BIA), kao i na konkretan politički kontekst da je ovo jedan od oblika uključenosti Kremlja, a s ciljem jačanja ruskog uticaja u Srbiji i regionu, neophodno je da se utvrdi uloga Kremlja u Vučićevoj borbi protiv ‘obojene revolucije’. Osnovni cilj je da se sprovedu efektivne mere obezbeđivanja samostalnosti u odnosu na uticaj Kremlja na prilike u Srbiji i na njenu bezbednosnu i razvojnu politiku Srbije. Da se onemogući obnova monopola na energetsku, ljudsku i hard bezbednost Srbije kakav je do sada imao Kremlj. Iz ovog sledi da je pred Srbijom težak zadatak reforme bezbednosne i obaveštajne zajednice, promena sadašnje strategije bezbednosti i odbrane, kao i temeljna reforma oružanih snaga, pre svega Vojske Srbije. Zadovoljavanje ovih potreba i interesa Srbije ne može i ne bi trebalo da čeka odgovor na intrigantno pitanje o prirodi saradnje Vučića i vlasti Srbije, s jedne, i bezbednosne zajednice Rusije, odnosno Kremlja, sa druge strane, u slučaju Ćacilenda i borbe protiv ‘obojene revolucije’.
Zasad se može reći da ovaj odnos umnogome podseća na dugi poljubac Brežnjeva i Honekera, дружеский/братский поцелуй. To je političko-ritualni, simbolički gest pokazivanja moći, lojalnosti i ideološke bliskosti. U tome je hijerarhijska prednost Kremlja neupitna, kao i potčinjenost njegovoj moći. U slučaju da se dovede u pitanje ova hijerarhija i potčinjenost, značenje poljupca sadrži pretnju. Tada se njegovo ritualno značenje približava poljupcu smrti (Il bacio della morte). To je poruka pretnje, a nikako ispoljavanje emocija.
Napomena: Zbog prirode magazina, u ovoj verziji teksta su izostale fusnote koje ukazuju na izvore za neke od tvrdnji. Većina se oslanja na izveštaje nezavisne štampe, kao i izveštaje meritornih organizacija za zaštitu ljudskih prava.
