Tačno u 11 časova pre podne sirene za opasnost su se čule u gradovima širom Nemačke. Istovremeno je prekinut TV i radio program, dok su ekrani pametnih telefona svih građana počeli da bleskaju jarkocrveno upozorenje uz prodoran zvuk koji uliva strah u kosti. Iako je to bilo unapred najavljeno redovno testiranje sredstava za upozoravanje stanovništva u slučaju katastrofa i vanrednih bezbednosnih okolnosti, sasvim je bilo očigledno da je „dan upozoravanja“ ove godine dobio mnogo ozbiljniji ton. Takoreći, predratni ton. Čak i sirena za prestanak opasnosti, koja se oglasila posle 45 minuta, ukazivala je na ozbiljnost probe.
U Nemačkoj je od 2020. godine uveden „dan upozoravanja“, to jest godišnja proba sredstava civilne zaštite koja se održava svakog drugog četvrtka u septembru. Međutim, ove godine su mnogi gradovi kupili i instalirali nove sirene za opasnost, koje naročito na krajnjem zapadu zemlje nisu imali od Drugog svetskog rata. Kada se na to dodaju vežbe u slučaju višednevnog nestanka struje, pripreme za uvođenje vojnog roka, potom predlozi da se uvede civilna zaštita u škole, ali i već uspostavljeni planovi škola za reagovanje u „vanrednim okolnostima“, protekle dve i po godine predratna atmosfera u Nemačkoj sve više narasta.
Ratovi u Ukrajini i na Bliskom istoku, ali pre svega zatezanje odnosa između dve najmoćnije globalne sile – SAD i Kine – uticali su na to da se, ne samo Nemačka već i dobar deo Evrope priprema za rat. Istočnoevropske članice Evropske unije su u te priprema krenule prve, dok su zapadnoevropske agilnije u to krenule tek nakon otrežnjenja koje im je stiglo sa druge strane Atlantika, kada je mogućno ponovni stanar Bele kuće Donald Tramp rekao da u slučaju ruskog napada Amerika pod njim ne bi branila one evropske članice NATO-a koje ne izdvajaju dovoljno za svoju odbranu. Ovo potencijalno izmicanje američkog nuklearnog kišobrana iznad Evrope podstakle su u Evropi do skoro nezamislive rasprave, poput one u kojoj su Nemci zagovarali sticanje evropskog nuklearnog strategijskog naoružanja.
EU PREUZELA TITOVU TAKTIKU
Preokret se dogodio čak i u Francuskoj, čiji predsednik Emanuel Makron je do pre nekoliko meseci govorio o tome kako Zapad ne sme da „ponizi Rusiju“ da bi minulih meseci pominjao i mogućnost evropskih trupa koje bi branile Ukrajinu. Da se među evropskih članica NATO-a drastično promenio odnos prema bezbednosti svedoče i izjave jednog od uticajnih političara iz Makronove stranke Bendžamina Hadada koji je nedavno izjavio da Evropljani „ne mogu svake četiri godine da bacaju novčić“ pred američke predsedničke izbore i da se „nadaju da će birači u Mičigenu glasati u pravom pravcu“.
„Jedina stvar koju možemo da uradimo je investiramo masovno u našu sopstvenu bezbednost, a ne da se samo nadamo da će birači u Mičigenu napraviti izbor koji mi preferiramo“, rekao je Hadad, koji je do skoro bio na čelu parlamentarnu grupe francusko-ukrajinskog prijateljstva, a sada je u novoj francuskoj vladi postao ministar za evropska pitanja..
Evropska unija je suštinski prihvatila nekadašnju maksimu Josipa Broza Tita iz vremena Hladnog rata da „živimo kao da će sto godina biti mir, a spremajmo se kao da će sutra izbiti rat“. Ova jugoslovenska strategija se nazire i iz reči odlazećeg predsednika Evropskog saveta Šarl Mišela da „ako hoćemo mir, moramo da se pripremimo za rat“, ističući pritom da Evropa „mora da bude odbrambeno spremna i da se prebaci na režim ’ratne ekonomije’“.
Na to je ukazao i odlazeći visoki predstavnik EU za spoljnu politiku i bezbednost Žozep Borelj rekavši da „skoro sve evropske prestonice pomno rade na scenariju skoro neizbežne mogućnosti veoma razornog konvencionalnog rata u Evropi“.
„Svi se, naravno, nadaju da se to ipak neće dogoditi, ali su se Evropljani digli na uzbunu“, rekao je Borelj dodavši da su u igri životni interesi Evropljana.
Dok EU uveliko radi na uspostavljanju svojevrsnih evropskih ratnih obveznica, evropski premijeri i ministri odbrane se bezmalo utrkuju u procenama da li bi „Vladimir Putin jednog dana mogao čak da napadne neku NATO zemlju“, da li će to biti za tri, pet ili osam godina, kao da li je „bila greška što je ukinut obavezni vojni rok“ kao što je to svojevremeno učinila Nemačka.
Prema procenama Boreljove naslednice i donedavne estonske premijerke Kaje Kalas, Rusija bi mogla da napadne NATO za tri godine te da Evropa poprilično kasni sa sopstvenim naoružavanjem da bi to sprečila. Slična procena je stigla i iz Poljske, dok je nemački ministar odbrane Boris Pistorijus rekao da „moramo da uzmemo u obzir da bi Vladimir Putin jednog dana mogao čak da napadne neku NATO zemlju“, dodajući da iako ruski napad „za sada“ nije verovatan „naši stručnjaci očekuju da bi to moglo da bude moguće u period od pet do osam godina“.
I dok su političari malo utihnuli sa procenama kada će se rat proširiti na celu Evropu, usledio je neuobičajeno otvoreni istup novog načelnika generalštaba britanske vojske generala Rolanda Vokera, koji je rekao da njegova zemlja mora da se pripremi rat u 2027. ili 2028. godini protiv „osovine preokreta“, koju čine Kina, Rusija, Iran i Severna Koreja.
Iako je istakao da rat nije neizbežan te da britanska vojska „ima taman dovoljno vremena“ da se pripremi kako bi izbegla sukob, general Voker je insistirao da je ključno da britanska vojska „udvostruči borbenu moć do 2027. godine a da je utrostruči do kraja ove decenije“. On je upozorio da Kina ima nameru da izvrši invaziju na Tajvan, Iran da stekne nuklearno oružje, a Rusija da se osveti zapadnim zemljama zbog podrške Ukrajini bez obzira na ishod rata u toj zemlji.
„Nije važno kako će se (rat) završiti. Mislim da će Rusija iz njega izaći slabija objektivno ili apsolutno, ali i dalje veoma, veoma opasna, želeći neki oblik odmazde za ono što smo uradili kako bismo pomogli Ukrajini“, rekao je prvi čovek britanske vojske. „Poenta je u tome da kada mislite da su oni (Rusi) pali, oni će se vratiti da se osvete“.
SPREMNA „RATNA“ UŽINA
I dok od evropskih država sada pljušte narudžbine namenskoj industriji, u Nemačkoj, Austriji i još nekim evropskim zemljama „bildovanje“ civilne zaštite je u velikom zamahu. Sve je krenulo ubrzo nakon što krenula ruska invazija na Ukrajinu tako što su brojne kompanije i institucije počele vežbe za potpuni nestanak struje i interneta u dužem periodu.
Stepenik više u ovoj predratnoj atmosferi postignut je kada su roditelji školske dece u Nemačkoj od školskih uprava dobili formulare odobrenja o tome ko može da pokupi njihovu decu iz škole u slučaju da dođe do potpunog nestanka struje, interneta, telefonskih veza i saobraćaja. Kao deo ovog školskog „kriznog menadžmenta“, roditelji su davali i saglasnost o tome da li nadležni u školi u slučaju „vanrednih okolnosti“ smeju deci da daju „dvopek i pirinčane pločice koji su pripremljeni za hitne okolnosti“. Suštinski, škole su time roditeljima dale do znanja da su već pripremile užinu u slučaju rata.
S druge strane, nemačka savezna ministarka obrazovanja Betina Štark-Vacinger predložila je da deca u školi imaju predavanja o ratu i da se u lekcije o ratu i civilnoj zaštiti uključe i pripadnici nemačke vojske. Kako je rekla, cilj je „da se pojača naša otpornost“.
Podrška za ovakvu ideju stigla je i od prvog čoveka Udruženja učitelja koji smatra da „rat u Ukrajini stvara svest o vojnoj pretnji koja mora biti tretirana i u školi“ te da je deci neophodna „politička edukacija o ratu u Ukrajini i da se mora učiti o situaciji panevropske, čak i globalne pretnje“.
I dok je desničarska opozicija iz Alternative za Nemačku ove predloge iskoristila da poruči biračima „ne verujte sve što vas uče nastavnici“, politički nezavisni kritičari su ukazali ministarki i predstavnicima učitelja da bi bolje bilo da se usmere na rešavanje problema na kojima su nemački đaci sve lošiji na PISA testovima.
Međutim, potencijalno uvođenje civilne zaštite i svojevrsne vojne obuke u nemačke škole mnoge je podsetio na vreme dve Nemačke. U bivšoj komunističkoj DDR, đaci su redovno vođeni u kasarne gde su dečaci vežbali da bacaju ručne bombe i trče pod gas-maskama, dok su devojčice obučavane da pružaju prvu pomoć i zbrinjavaju povređene. U Zapadnoj Nemačkoj su slične vežbe civilne zaštite u klupama postojale samo pedesetih godina. Tada su postojale vežbe u slučaju nuklearnog udara u kojima su deca u školama pa čak i u vrtićima učena da traže zaklon ispod stolova.
Čak i ako se ova vrsta nemačke verzije jugoslovenskog predmeta DSZ i ONO (Društvena samozaštita i opštenarodna odbrana) ne vrati u nemačke škole, ministarkini predlozi zapravo najotvorenije ukazuju da je Evropa ponovo u hladnom ratu. Štaviše, da je predratna atmosfera zavladala većinom stanovništva svedoče i rezultati nedavnog istraživanja javnog mnjenja po kojem čak 58 odsto Nemaca smatra da je moguć ruski napad na državu članicu NATO-a.