Upravo se u palati na Ist riveru okupilo više od 130 šefova država i vlada, uz desetine im doglavnika, da potvrde koliko su međusobno razjedinjeni i nemarni u ostvarivanju osnovnih načela UN. Izneverili su ih čak toliko da su svet uvalili u mnogostruke krize, čije sadejstvo preti opstanku čovečanstva, ocenjuju poznavaoci.
Dok je ovaj tekst išao u štampu, još nisu počele njihove govorancije, ali je izvesno da će one biti ode sopstvenom mirotvorstvu, uz okrivljavanje drugih što je mira sve manje. Pokazaće se, pritom, i kao najnezahvalniji gosti, jer će dobar deo odgovornosti za izopačenja savremene civilizacije svaljivati na domaćina – organizaciju UN.
Te ona je previše birokratska, te nije efikasna u suzbijanju ratnih i virusnih pandemija, te ne suzbija dovoljno drastičnu nejednakost među članicama, te se ne menja u skladu sa ubrzanim menama stvarnosti. U svemu tome ima i zrnaca istine, ali glavnu odgovornost za njene nefunkcionalnosti, ne snosi ona kao institucija, već njene članice, kako je to i dokazao gensek UN Antonio Gutereš.
Poruke mu nisu samoodbranaške. Jednostavno, nabraja činjenice: da su odnosi među velikim silama, praktično, najgori u poslednjih 79 godina, da se šire nuklearne pretnje, da se vode sve dalekosežniji ratovi koji, kao i klimatski lomovi i zloupotrebe veštačke inteligencije, pa konstatuje da sve to, ako se ne obuzda, može da „proguta svet“.
Na njegovu inicijativu je upravo u UN usvojen Pakt za budućnost, koji nije obavezujući, ali inspiriše na niz preusmeravanja zarad poboljšanja međunarodne saradnje tako da joj prioritet bude delovanje u prilog, sada prilično zanemarenom, opštem dobru. Bilo je sličnih pokušaja i ranije, ali su mahom ostali nedovršeni ili suštinski izjalovljeni.
Pakt je, u uslovima sve drastičnije globalne polarizacije, dobio zavidnu podršku. Od ukupno 193 članice UN, za njega su, kako se izveštava, glasale 143 zemlje, sedam ih je bilo protiv a 15 uzdržanih, dok se 28 nije izjasnilo.
Nesaglasnu šačicu je predvodila Rusija, jer joj se čini da Pakt u nekim pojedinostima favorizuje interese Zapada. A uz nju su stali, navode agencije, Belorusija, Iran, Nikaragva, Severna Koreja, Sirija i Sudan.
U ovoj grupi nije bilo ni Kine, ni Indije ni Brazila, ni Južne Afrike, tako da je Rusija, u tom pogledu, ostala izolovana i od partnera u BRIKS. Nije je podržao ni ovdašnji predsednik. Glasao je za Pakt, uz napomenu da razume i neke rezerve prema tom dokumentu.
Ubrzo je, međutim, skrenuo na put kojim se ređe ide. Upustio se u deljenje ordenja zemljama koje nisu glasale za nedavno usvojenu rezoluciju o Srebrenici. Prvo je odlikovao Ruse, za kojima sledi mnoštvo sa sličnim zaslugama. Koliko će njih biti počastvovano, nije bilo poznato, ali bi ukupan broj mogao da premaši stotinu, ako se među zaslužnike ubroje i oni koji nisu glasali.
Zanimljivo je da su ti izrazi zahvalnosti upućeni predstavnicima zemalja, čija podrška, jeste za uvažavanje, ali nije bila dovoljna. Jer je rezolucija, protiv koje je Srbija bila, usvojena prevagom glasova „za“ nad „protiv“, dok se, shodno proceduri, uzdržani i odsutni nisu računali.
Ali, najdelikatniji poduhvat predstavlja zadiranje u srž problema UN – funkcionisanje Saveta bezbednosti, čije su odluke jedine obavezujuće. Odavno mnoge članice svetske organizacije traže da mu se oduzme ili bar umanji ta ekskluzivnost.
Opravdano se dokazuje da ne odražava realnost. Da u njemu nema ravnomerne regionalne zastupljenosti, da su stasale nove sile, a osporava se i veto, kojim raspolaže pet sila pobednica u Drugom svetskom ratu: SAD, Rusija, Kina, Britanija i Francuska.
Ovaj moćni kvintet se slaže da Savet treba da se proširi, da bi stalne članice mogle da postanu i neka država Afrike, Indija, Nemačka, Japan… Ali, da nijedan od eventualnih dođoša ne dobije pravo veta. Dakle, da preporučljiva reforma Saveta ne okrnji petorni monopol u odlučivanju o globalnoj bezbednosti.
Međutim, taj vrhunski organ UN je poodavno paralisan, jer Rusija ne dozvoljava da joj se „upliću“ rat u Ukrajini, kao što ni Amerika ne da da joj se dirne u Izrael. Pa se glavni frontovi ne otklanjaju nego se blokadama čak i stimulišu.
U poslednje vreme naročito, širi se utisak da je ta „vetorka“ više deo problema nego rešenja za traume u svetu. Sve češće se i prozivaju da su, zapravo, glavni krivci za upadanje sveta u, reklo bi se, svestranu krizu, u kojoj više ne važe ni najmanja pravila, osim isforsiranog – da one ostaju nekažnjive za svoja zastranjivanja.
Stoga, kao da u promet može da se pusti kontra izreci Nikole Pašića. Upamćeno je njegovo „spasa nam nema, propasti nećemo“, a sada bi u nadgornjavanju sila i onih koje uobražavaju da su to, moglo bi da se kaže: spasa nam ima, ali propasti hoćemo.
Svet više nije unipolaran, ubrzava se multipolarnost koja je toliko obuzeta širenjem svog napretka da učestalo zanemaruje garantovanje opstanka. Pojedinci klikću da se organizacija Ujedinjenih nacija pretvorila u tribinu dobrih namera koje vode u pakao, pa da je treba ukinuti.
Ali, takvi nemaju odgovor na pitanje šta bi za sve bilo bolje od nje. Za pojedine lidere koji je, takođe, osporavaju, nema ničeg boljeg od međunarodne institucije koju mogu da kritikuju do mile volje. I tako uobraze da oni kao opozicija svetu, imaju pravo da progone opoziciju kod kuće.
Prepoznatljivo? Ako i jeste, nije podnošljivo.