Piše: Milan Mišić
Tramp je otišao, a za “trampizam” – videćemo. Dojučerašnji predsednik SAD je u prvoj sedmici posle iseljenja iz Bele kuće bio sasvim izopšten iz medijske pažnje i pominjan samo u kontekstu svog istorijskog drugog opoziva, koji je, stavljanjem na dnevni red Senata, ušao u drugu fazu, sa u ovom momentu suzdržanim prognozama o konačnom ishodu.
Svoje prve dane kao 46. predsednik SAD Džo Bajden dotle je proveo u brzoj demontaži onoga što mu je ostavio prethodnik – već u prvih sto sati potpisao je seriju uredbi kojima je, između ostalog, SAD vratio u okrilje Pariskog klimatskog sporazuma, van snage stavio Trampovo labavljenje mera ekološke zaštite, objavio ambiciozan plan mera za konsolidaciju ekonomije težak 1,9 hiljada milijardi dolara, najavio promene u tretmanu imigranata i, u okvirima svojih nadležnosti, uveo mere za suzbijanje pandemije, kao što je obaveza nošenja maski u javnim prostorima…
Događaji od 6. januara – upad desničarskih ekstremista u glavno zdanje Kongresa, okarakterisan kao neuspela pobuna i pokušaj prevrata – nije, naravno, zaboravljen – u Vašingtonu je još oko 5.000 pripadnika Nacionalne garde – za svaki slučaj.
Paralelno s tim, nastavljeno je i kompletiranje Bajdenovog tima u kojem, kako to primećuje Gardijan, ima mnogo ličnosti iz Obamine ere, a nema lidera levog krila Demokratske partije kao što su Berni Sanders i Elizabet Voren. Između ostalog i zato što su oboje senatori i što bi u slučaju njihovog ulaska u vladu zamene u Senatu imenovali guverneri njihovih država koji su republikanci, čime bi demokrate ostale bez novostečene tanke većine u ovom domu Kongresa.
PRIVREMENO STANJE: Sve to dočekano je kao dobrodošao “povratak normalnosti”, za koju se ne zna koliko dugo može da potraje. Jedan od glavnih apela iz Bajdenove inauguracione besede, koja je ponegde hvaljena i kao “festival normalnosti”, bio je onaj o neophodnosti “nacionalnog jedinstva” – “obustavljanja neljudskog rata crvenih protiv plavih, ruralnih protiv urbanih, konzervativnih protiv liberalnih…” Sve u svemu, “jedinstvo” je pomenuo čak osam puta, ali, kao i u svakom apelu, i u ovom je bilo više optimizma nego realnosti.
Realnost je, naime, da Amerika i posle izbora ostaje raspolućena u svim segmentima. Politički, podeljena je na 81 milion onih koji su glasali za Bajdena i 74 miliona koji su bili za Trampa. Ekonomski na one koji imaju sigurna i dobro plaćena mesta ili žive od kapitala, i one koji, zavisni samo od plate, stagniraju i strepe od budućnosti. Društveno, još se nije oslobodila duha svog prvobitnog greha – robovlasništva i, posle njegovog formalnog ukidanja pre više od veka i po, još veoma prisutnog rasizma. Demografski, produbljuje se jaz između brojčano opadajuće bele većine i rastućeg konglomerata manjina – Afroamerikanaca, Latinosa i Azijata…
Sve ovo garantuje da će “normalnost” koja je došla sa Bajdenom biti samo privremeno stanje, ono metaforičko zatišje pred novu buru. Tramp, naime, nije bio toliko uzrok koliko simptom nagomilanih problema, od kojih je glavni da oko načina za njihovo rešavanje Amerikanci ne mogu da postignu ni konsenzus niti kompromis.
Ono što neposredno predstoji jeste izjašnjavanje republikanaca o Donaldu Trampu – da li će ga i dalje bespogovorno slušati ili ga, kao “potrošenog”, odbaciti. To će se videti veoma brzo – impičment suđenje u Senatu već je zakazano za 9. februar. Optužen je da je jedini predsednik koji je podstrekao pobunu protiv Kongresa, a da bi retroaktivno bio opozvan i time izgubio privilegije bivšeg predsednika i politički diskvalifikovan potrebno je da se pored 50 senatora Demokratske partije, za to izjasni i 17 republikanaca.
Senat je i ključ za realizaciju Bajdenovog političkog programa, za čije elemente će, poput Obame u njegova oba mandata, morati da ubeđuje i “svoje”.
Priželjkivana “normalizacija” treba da se postigne i u okolnostima kada je političko nasilje, inače stalni, ali uglavnom ignorisani pratilac američke istorije, u porastu i pošto su završni Trampovi meseci protekli u snaženju organizovanosti i političkih ambicija “belih nacionalista”, koji u sve većoj meri počinju da liče na domaće terorističke organizacije.
Politikolog Frensis Fukujama, koji je posle pada Berlinskog zida lansirao tezu o “kraju istorije” – konačnoj pobedi liberalne demokratije i tržišne ekonomije – sadašnje stanje objašnjava dijagnozom da je američka politika “trula u korenu” – da moćne grupe elita politiku deformišu za sopstvenu korist, podrivajući pritom legitimnost režima u celini. Sa druge strane, u mnogim aspektima prevaziđeni mehanizmi sistema suviše su rigidni da bi se reformisali.
Zanimljiv je i pogled sa strane – Janis Varufakis, ekonomista i viši ministar finansija u levičarskoj vladi Grčke, sumnja da će Bajden moći da se nosi s jednim od glavnih problema: ekonomskim nejednakostima u Americi jer je i sam “predstavnik klase koja je doprinela pojavi trampizma”.
VLADAVINA MANJINE: Na početku Bajdenovog mandata najtamniji oblak na političkom horizontu je činjenica da je Tramp većinu republikanaca uverio da su izbori pokradeni i da to mišljenje deli i 147 kongresmena. Kao i da je od momenta Bajdenovog davanja predsedničke zakletve praktično počela i kampanja za “međuizbore” koji se održavaju u novembru 2022, kada se biraju ceo Predstavnički dom i trećina Senata – dakle u vreme kada naprsline koje je sistem pretrpeo tokom tek minulih izbora teško da će biti sanirane.
Pravilo je, naime, da partija koja pobedi u izbornom ciklusu kad se bira i predsednik već na prvom sledećem odmeravanju snaga gubi stečenu premoć u zakonodavnoj grani vlasti. Demokrate su posle spektakularne pobede Baraka Obame 2008. katastrofalno izgubile na kongresnim međuizborima 2010, što je prvom crnom predsedniku SAD vezalo ruke u idućih šest godina.
Ono što je zaista “trulo” u korenima sistema i zbog čega je “povratak normalnosti” na čelu s Bajdenom oročen na samo dve godine jeste i okolnost da je njegova naizgled ubedljiva pobeda i u Elektorskom koledžu i u ukupnom broju glasova u suštini veoma tesna. Zbog prirode izbornog sistema presudna je bila većina od samo 0,6 odsto ili samo 20.000 glasova u državi Viskonsin, čemu je doprinela pre svega velika izlaznost glasača demokrata.
Sistem je inače zbog svog posrednog načina biranja i favorizovanja manje naseljenih saveznih država (po dva senatora u Vašington, na primer, šalju i Kalifornija sa 40 miliona stanovnika i Vajoming sa 600.000) u suštini nedemokratski, što potvrđuje činjenica da su republikanci samo jednom u poslednje 32 godine dobili većinu od ukupnog broja glasova – ali je njihov predsednički kandidat u istom periodu četiri puta bio pobednik. Da su demokrate u novembru umesto većine od 4,4 odsto imale prednost od samo 3,6 poena, Tramp bi osvojio drugi mandat.
Pobedi demokrata ovoga puta veoma je doprinela i ličnost koja teško da će za dve godine biti na političkoj sceni – sam Tramp.
Ovo je teza Ta-Nahasi Koatsa, jednog od danas najistaknutijih intelektualaca iz zajednice Afroamerikanaca, izneta u magazinu Veniti fer, koji kaže da je Trampov status zvezde u kombinaciji s jedinstvenim talentom za generisanje senzacionalnih kontroverzi bio odlučujući faktor mobilizacije kako baze republikanaca tako i glasača demokrata. Da je na njegovom mestu bio “neki autoritarni egoista sa sličnim osećajem za identitet republikanaca, ali s boljim manirima i samodisciplinom, izborni ishod bi bio drugačiji”.
“Ne možemo da računamo da ćemo biti te sreće i ubuduće”, zaključuje Ta-Nahasi Koats, obrazlažući to činjenicom da republikanci danas kontrolišu više saveznih država nego demokrate i da će zbog toga biti u mogućnosti da prekrajaju izborne jedinice tako da ostvare maksimalnu izbornu dobit.
Pritom, ovo nije neustavno već je reč o onoj Fukujaminoj “truleži” u temeljima sistema, s tim da je ova “vladavina manjine” postala mnogo problematičnija zbog unutrašnjih, uglavnom demografskih promena u tkivu američkog društva. Demokratski – na principu “jedan čovek, jedan glas” – bira se samo donji dom Kongresa, politički manje važan od gornjeg, Senata, (ne učestvuje, na primer, u procesu imenovanja sudija Vrhovnog suda, treće grane vlasti). Krajnji rezultat je da izbori nisu više mehanizam za političke promene dok logika vladavine manjine vodi ka tome da ona čini sve da se u sistemu ništa bitno ne promeni, što znači da je ustavna reforma moguća samo u teoriji.
Džo Bajden zato može da ima najbolje namere, ali je mnogo nepremostivih prepreka za njihovu realizaciju.