Piše: Vlada Stanković
Erdogan je na raskrsnici – na ovaj način je prethodne nedelje okarakterisao položaj naizgled svemoćnog predsednika Turske Redžepa Tajipa Erdogana njegov nekadašnji najbliži saradnik, bivši ministar spoljnih poslova i premijer Turske Ahmet Davutoglu. U opširnom televizijskom intervjuu Davutoglu je posebno kritikovao Erdoganovu težnju da sopstvenim kultom zameni stvaralački mit osnivača turske republike Mustafe Kemala Ataturka, i to do 2023. godine – stogodišnjice stvaranja moderne Turske i godine kada će biti održani prvi sledeći planirani izbori u ovoj zemlji.
Ahmet Davutoglu je svoj konačni razlaz sa Erdoganom ozvaničio krajem 2019, kada je osnovao Partiju budućnosti sa željom da u svoju novu stranku, politički neutralnog naziva i slično nekonkretnog programa, privuče nekadašnje funkcionere vladajuće stranke, deo političke elite koji ima visok profil i u samoj zemlji i, možda još važnije, u međunarodnim odnosima, i da na taj način nastavi politički pravac kojim je Turska išla do 2016.
Nakon pokušaja puča jula te godine Erdogan je započeo političke progone u Turskoj koji ne prestaju do danas i napustio diplomatsku dogmu koju je upravo Davutoglu formulisao o ostvarenju neoosmanskih ciljeva širenja turskog uticaja u islamskom svetu i na Balkanu postepenim, mirnim, najpre ekonomskim putem. Umesto toga, Erdogan se okrenuo otvoreno ratobornoj politici, sa turskim trupama koje neskriveno učestvuju u sukobima u Libiji, Siriji i Nagorno-Karabahu.
NOVA AGRESIVNA POLITIKA: Upravo ta nova agresivna politika primorala je Erdogana da sklopi politički savez sa ekstremističkim Nacionalnim pokretom Devleta Bahčelija, iskusnog političara koji je u godinama neposredno pre Erdoganovog uspona dospeo do pozicije potpredsednika Vlade. Saradnja s Bahčelijem jedna je od najkontroverznijih i najproblematičnijih tačaka Erdoganove politike i okolnost zbog koje Davutoglu smatra da Erdogan nikako ne može dobiti sledeće izbore.
Nekadašnji turski premijer otišao je još korak dalje, ističući da se Erdogan sada nalazi na raskrsnici političkih puteva, od kojih jedan vodi mirnoj stabilizaciji već ostvarenih rezultata, a drugi sve agresivnijem sukobljavanju sa svima. Budući da je sasvim izvesno da će Erdogan izabrati drugu opciju, Davutoglu, možda pod uticajem svoje osnovne profesije univerzitetskog profesora međunarodnih odnosa, predviđa da će delovi turske vojske koji su učestvovali u zbacivanju islamističkog premijera Nedžmetina Erbakana 1997, čiji su planovi za spoljnu politiku po mnogo čemu bili slični Erdoganovim, uskoro u potpunosti preuzeti vlast – umesto da samo kontrolišu Erdogana, kao što to čine sada, oni će ga uskoro zbaciti s vlasti.
Nije potrebno biti insajder turske političke elite, pa razumeti da se položaj Redžepa Tajipa Erdogana značajno promenio u poslednjih godinu dana i da je posebno oslabljen promenom administracije u Vašingtonu. Očigledno je, takođe, da su i turski predsednik lično i njegova partija još upadljivije odavno izgubili većinsku podršku turskih građana, a da se krug potencijalnih političkih partnera toliko suzio, da osim ekstremističke partije Bahčelija ne postoji nijedna opcija koja bi mogla doneti značajniji broj glasova i preokrenuti trend turske politike.
Dobro znajući sve ovo, i nesumnjivo još mnogo od javnosti skrivenih informacija, Davutoglu je odlučio da provokativno pokuša da možda i ubrza sled neumitnih političkih promena – jer, jedno je pokušati svrgavanje najpopularnijeg vlastodršca u cvatućoj ekonomiji, a sasvim druga stvar je kada je reč o političaru pred političkim bankrotom, u ekonomskoj situaciji koja se ne poboljšava ni nakon potpunog zaokreta koji je Erdogan izveo odstranjivanjem iz političkog života svog zeta i doskora “cara” turske ekonomije Berata Albajraka.
DALEKI NEOSTVARENI SAN: Gotovo istovremeno sa ovim izjavama i predviđanjima Ahmeta Davutoglua, Erdogan je održao virtuelni sastanak svih odbora Partije pravde i napretka, što je u slučaju turskog predsednika redovno prilika za samohvalu i učvršćivanje partijske discipline. Osnovna tačka Erdoganovog obraćanja bila je upravo isticanje izbora 2023, koji bi trebalo da do kraja formalizuju stvaranje “nove Turske”, naravno s njim kao nesumnjivim predvodnikom. Zbog toga su i njegovi najžešći napadi na sve protivnike, unutar Turske i izvan nje, uobličeni tako da svako ko nije za njega i vladajuću partiju predstavlja zagovornike “stare Turske”, siromašne države kojom dominiraju – možda prećutno reagujući na izjave Davutoglua – upravo državni udari!
“Vrlo smo blizu snažnoj Turskoj, bliže nego ikada”, bila je glavna poruka Erdogana, koji je ovom uslovnom rečenicom i sam priznao da san o Turskoj kao premoćnoj regionalnoj sili i državi u istom svetskom političkom rangu sa Amerikom i Rusijom i dalje ostaje samo dalek i neostvaren.
Megalomanski politički snovi o svemoći uvek za posledicu imaju političke progone neistomišljenika u unutrašnjoj politici i sukobe s takozvanim tradicionalnim neprijateljima u spoljašnjoj. Erdoganova politika je u oba pravca dostigla vrhunac krajem prošle godine, kada je postalo izvesno da će se u Americi odigrati promena administracije i kada je turski predsednik pokušao da obezbedi što bolje pregovaračke pozicije u svim sukobima koje je godinama raspirivao.
Suočen sa sankcijama Evropske unije usmerenim na pojedince, bez izuzetka njegove bliske političke i ekonomske partnere, Erdogan i njegov ministar spoljnih poslova Mevlut Čavušoglu naglo su promenili tonalitet svojih izjava ka Zapadu. Time su uspeli da izbegnu sankcije na sastanku Evropske komisije 21. decembra, ali sporost i prividna neaktivnost evropske diplomatije ipak ne znače da se od jednom usvojenih zahteva koje Turska mora da ispuni do sledećeg sastanka u martu odustaje ili da se usmena obećanja samog turskog predsednika o zalaganju za mir i mirno rešavanje sukoba sa državama članicama Unije olako zaboravljaju.
STRPLJENJE EVROPE PRI KRAJU: “Turci se predstavljaju kao nevini golupčići”, izjava je neimenovanog visokog diplomate Evropske unije, data u vreme posete turskog ministra spoljnih poslova Čavušoglua Briselu prošle nedelje u sklopu priprema za prvi grčko-turski neformalni sastanak nakon punih pet godina i nakon serije incidenata koji su prethodnog leta doveli ove dve zemlje do ivice sukoba. Iako je Atina pristala na sastanak 25. januara kao ustupak snažnom nemačkom pritisku, čini se da je strpljenje Evrope prema Erdoganu na samom kraju.
Istovremeno, sa jasnom porukom da se “lepe reči” kojima je Erdogan uspeo da odloži sankcije u decembru sada moraju pretvoriti u konkretne političke poteze koji dokazuju napuštanje agresivne politike sukoba, evropska komesarka za jednakost Helena Dali je u svoje i u ime visokog predstavnika za spoljne poslove Žozepa Borelja oštro osudila neprekinuto kršenje ljudskih prava u Turskoj u poslednje četiri godine.
Upravo je toliko u zatvoru u Turskoj Selahadin Demirtaš, čije je zatvaranje bez optužnice kao kršenje ljudskih prava proglasio i Evropski sud za ljudska prava, a Helena Dali je poimenično spomenula još dva slična primera, od kojih je slučaj borca za ljudska prava Osmana Kavale, koji je u zatvoru bez optužnice od novembra 2017, posebno dobro poznat kao primer političkog zatvaranja.
Ma koliko možda delovale slabo ili nedelotvorno, ovakve sve češće javne osude Erdoganovih političkih progona predstavljaju posebnu opasnost za njegovu vlast, ali i za sliku oca nacije, ustanovljavača “nove Turske”, koju turski predsednik posebno intenzivno izgrađuje poslednje četiri godine. One ukazuju na jasan pravac politike Evropske unije i na stav prema Erdoganu kao izazivaču sukoba, nepouzdanom partneru i opasnosti za mir na širokom prostoru od Bliskog istoka do zapadnog Sredozemlja, i od Potkavkazja do Balkana.
Ovi stavovi svedoče i o tome da je Erdogan postao problem koji se više ne može zaobilaziti i koji mora biti sveden na nivo tehničkog problema koji treba što pre rešiti kako ne bi proizveo talas sukoba s nesagledivim posledicama. Ove jedva primetne, ali zapravo prekretničke promene pravca u evropskoj politici nesumnjivo je svestan i sam Redžep Tajip Erdogan. Otud njegovi istovremeni pokušaji da unutar svoje partije i unutar Turske stalno proglašava sve veće uspehe i sve “snažnije snaženje” Turske, koja nikako da postane “snažna Turska”, da se pred Evropom prikaže kao pouzdani miroljubac od koga zavisi stabilnost regiona, ali i da sve svoje najopasnije političke protivnike, ako je ikako moguće, smesti što duže u zatvor.
NAROČITO OPASAN DVOJAC: Tako je posle više godina pretnji i neuspelih tužbi za “omalovažavanje predsednika” zbog stavova koje je iznosila na Tviteru, predsednica opozicione Republikanske narodne partije u Istanbulu i lekarka Džanan Kaftančioglu nedavno optužena za “podstrekivanje nelegalne delatnosti” zbog toga što je podržala objavljivanje izveštaja o nelegalno sazidanoj vili Erdoganovog bliskog saradnika. Ova 48-godišnja doktorka, koja je bila kreator izborne pobede u Istanbulu Ekrema Imamoglua na dva izbora, marta i juna 2019, zajedno sa Imamogluom predstavlja dvojac najpopularnijih političara u Turskoj i time posebnu opasnost za Erdogana.
Čistkama u prethodnim godinama u potpunosti ispolitizovano tursko tužilaštvo tražilo je kaznu zatvora za Džanan Kaftančioglu od deset i po godina za podržavanje objavljivanja podataka o korupciji vladajuće elite i velika je mogućnost da će ona postati još jedan politički zatvorenik u Erdoganovoj, skoro pa “snažnoj Turskoj”.
Svim svojim potezima Erdogan jasno nagoveštava koji put na raskrsnici će izabrati – nema sumnje da će to biti put koji vodi u otvorenu diktaturu, kao što je to i sam Ahmet Davutoglu sugerisao, put progona protivnika i stalnog balansiranja provociranjem ratnih sukoba i nuđenja pregovora, put kojim uostalom ide bez skretanja već dugi niz godina. Kao što nema sumnje da je taj put zapravo politički ćorsokak, čiji se kraj ubrzano primiče.