„Ako pogledate duboko u naše duše, tu je želja za oprostaj.”
Na osnovu sporazuma o podeli vlasti, Dr Maher Nikola Kanavati, gradonačelnik Vitlejema od maja 2025. do aprila 2026, bez obzira na kontinuiranu izraelsku dominaciju, nepopustljivost i nasilje, u sebi nosi nadu u mir. Njegova nada počiva na razumevanju istorije u kombinaciji sa vizijom budućnosti. Njegovo sledeće postavljenje je mesto palestinskog ambasadora u Australiji, Novom Zelandu i na Pacifičkim ostrvima.
Potičete iz istaknute palestinske pravoslavne hrišćanske porodice. Možete li nam reći nešto o Vašoj porodici?
Moja porodica seže do 1511. u dolini Tekova blizu Vitlejema. Bavili su se transportom, prevozeći hodočasnike iz Jerusalima do Vitlejema na magarcima, kamilama i konjima. Istorija naše porodice se prenosila usmenim predanjem. To je priča o tri brata. Prvi, Faradž, koji je imao dvanaestoro dece, koju su osmanske vlasti osudile na smrt negde početkom XVI veka. Da bi izbegla ovu sudbinu, ova porodica je prešla u islam. Prezime njihovih potomaka postalo je Hleif. Moja porodica i Hleifovi se smatraju i međusobno nazivaju rođacima. Porodica Freij, od drugog brata, je ostala hrišćanska; u drugoj polovini XX veka, jedan od njegovih potomaka je 25 godina bio gradonačelnik Vitlejema, a zatim palestinski ministar za turizam i starine. Konačno, tu je bio i treci brat Faradž. On je bio ključan pre nekoliko vekova u rešavanju mehaničkog problema sistema vodovodnih kanala koji povezuje Solomonove bazene blizu Vitlejema sa 2000 godina starim jerusalimskim akvaduktom. Otuda i prezime Kanavati, od kojih i ja potičem. Moja porodica je osnovala i uspešno se bavila stvaranjem i prodajom artefakata u Svetoj zemlji.
Izabrani ste za gradonačelnika Vitlejema u maju 2025. Da li ste bili zabrinuti zbog preuzimanja ove funkcije s obzirom na brojne izazove koje je ona podrazumevala u tom trenutku? Da li ste bili u mogućnosti da nešto učinite na rešavanju tih izazova?
Želeo sam da služim svom narodu. Kada postanete javni službenik, morate pronaći načine da pomognete, podržite i poboljšate živote. Ako to postane nemoguće, pokušavate da obezbedite barem minimum kako ljudi ne bi otišli. Ostanak je ključan za Palestince. Postoji duboka veza sa zemljom, njenom istorijom. Neobično je da uprkos teškoćama i boljim mogućnostima na drugim mestima, većina bira da ostane.
Među izazovima su zagušljiva izraelska naselja oko Vitlejema; 134 kontrolna punkta IDF-a; nestašice vode: Vitlejem se nalazi na velikom vodenom bazenu, ali Izrael nas sprečava da kopamo za nju, dok nam prodaje samo jednu petinu vode koja nam je potrebna; manjak turista, koji su bili glavni izvor prihoda za grad; neodnošenje smeća zbog nedostatka goriva za kamione, ljudi nemaju više novca, a izraelske vlasti ne predaju prikupljene poreze i dažbine (npr. carine) koje skupljaju i duguju Palestinskoj upravi. Vitlejem je uspeo da obezbedi dodatnu cev za snabdevanje dodatnom vodom preko Palestinske uprave.
Zbog izraelske kontrole i višestrukih ograničenja, ograničeni smo u tome koliko možemo da uradimo. Izraelska naselja su se povećala sa 23 pre par godina na 30. Ova naselja dolaze sa povećanim nasiljem doseljenika. To uključuje paljenje naših polja, hiljada naših maslina, kuća, automobila; kradu našu stoku i konfiskuju zemlju. Samo način na koji nas gledaju je preteći, osećaju se zaštićeno, posebno otkako im je ministar nacionalne bezbednosti, Itamar Ben-Gvir, dozvolio da nose puške za samoodbranu, dajući im zeleno svetlo da nas ubiju, oni to i čine, iako je IDF odgovoran za većinu ubistava. Ne osećamo se bezbedno da odlazimo u naše voćnjake da beremo plodove. Ne možete napustiti svoj dom, svoj grad, a da ne razmišljate o svojoj bezbednosti, bezbednosti svoje porodice i komšija. Ovo sto sam opisao je primenljivo za sve gubernije u Palestini.
Borim se mirno. Osnovao sam inicijativu Čuvari Vitlejema kako bi stvorili partnerstva i dobili podršku od gradova širom sveta. Šaljem poruke svuda po svetu, da bi se naši glasovi čuli. Ovo doprinosi promenama u načinu na koji svet vidi izraelsko-palestinsko pitanje.
Godine 1947, Vitlejem je imao 85 odsto hrišćanskog stanovništva, a danas njegovo stanovništvo čini 20 do 25 odsto hrišćana, i 80 odsto muslimana. Više od polovine je otišlo nakon izraelske okupacije palestinskih teritorija 1967. Da li ste zabrinuti da će prisustvo hrišćana u Vitlejemu i na palestinskim teritorijama generalno, nastaviti da pada?
Mi, Palestinci, ne pravimo razliku između hrišćanskih i muslimanskih Palestinaca. Okupacija pogađa sve Palestince podjednako. Emigracija pogađa sve Palestince.
Prema Sporazumima iz Osla iz 1995. godine, grad Vitlejem se nalazi u oblasti A, koja pokriva 18 odsto palestinskih teritorija, koja je pod punom upravom Palestinske administracije. Da li je Vitlejem pošteđen upada Izraelskih odbranbenih snaga?
Osim prvih godina nakon potpisivanja sporazuma, Izrael je redovno kršio klauzule Sporazuma, dok se od oktobra 2023. upadi dešavaju svakodnevno, ljudi se privode, upada se u kuće, iako u Vitlejemu nema terorista. Što se tiče običnih kriminalaca, palestinske snage bezbednosti su pokazale da su efikasne u svom postupanju prema njima. Osećamo se bezbedno u područjima gde su te snage prisutne i aktivne. To nije uvek slučaj kad je u pitanju izraelska policija. Pogledajte gradove poput Nazareta i Haife gde se svakodnevno puca na nevine ljude na ulicama, u prodavnicama i kućama. Međutim, kada izraelske snage sprovode racije u Zapadnoj obali, palestinska policija ne može da obavlja svoje dužnosti, i tada kriminalci profitiraju od takve situacije.
Kao dete ste bili svedok ubistava Vama bliskih koja su počinile Izraelske odbrambene snage, kao i napada na Vaš porodični dom i radnju. Možete li objasniti uzrok ovih događanja?
Da, moj prijatelj Milad, star 11 godina, upucan je u glavu 5. maja 1989. godine, video sam njegov mozak na zidu, video sam ga kako umire. U to vreme, i ja sam upucan u ruku. Takođe sam video kako su ubili mog rođaka Džimija kada se vraćao iz Jerusalima u Vitlejem 1997. Svakog dana se pitam koji je razlog za ova ubistva. Šta je jedanaestogodišnje dete moglo da uradi da zasluži metak u glavu? Trebalo bi da postavite pitanje pojedincima koji su povukli obarač i pucali u njih. Trebalo bi da pitate Izraelce zašto su ubili 25.000 beba i dece i ranili 45.000 druge dece u Gazi u poslednje dve godine.
Godine 1989, pod izgovorom da nismo platili sve propisane poreze, izraelske civilne vlasti, praćene uniformisanim osobljem, predstavljajući nezakonit čin kao legalan, konfiskovale su svo zlato iz naše radnje, prodale su ga na aukciji već sledećeg dana, a da nas nisu ni obavestile. Istog dana, su vandalizovali naš dom i zaplenili sve što je bilo vredno.
Identifikujete se kao hrišćanin i Palestinac. Rekli ste da Palestinci žele da dele zemlju i žive u miru kako bi napredovali. Mnogi to osporavaju, kažu da su Palestinci u Gazi glasali za terorističku organizaciju, tj. Hamas, nakon što se Izrael povukao iz enklave, da su palestinske teritorije pune terorista koje progoni izraelska vojska i da Palestinci žele da povrate za sebe celu istorijsku Palestinu. Kakav je Vaš odgovor?
Palestinska istorija nije počela sa Hamasom, koji je osnovan 1987. kao rezultat okupacije, niti je palestinska priča počela 7. oktobra 2023. Stoga, ne mešajte narod sa organizacijom. Ne izjednačavajte palestinski identitet sa Hamasom. Moramo odbaciti opasnu ideju da se celom jednom narodu može suditi zbog postupaka jedne oružane ili političke organizacije. Baš kao što jevrejski narod širom sveta ne može biti odgovoran za svaku akciju izraelske vlade, Palestinci širom sveta ne mogu biti odgovorni za postupke Hamasa. Moramo osuditi ubijanje nevinih Izraelaca, dok istovremeno moramo osuditi ubijanje i patnju nevinih Palestinaca. Ovi stavovi nisu kontradiktorni. Ljudski život ne postaje manje vredan zbog nacionalnosti, religije, etničke pripadnosti ili na kojoj strani granice je neko rođen.
Mnogo pre nego što je Hamas formiran, Palestinci su živeli u Svetoj zemlji zajedno sa jevrejskim zajednicama. Tokom strašnih godina progona Jevreja u Evropi, kada su mnoge zemlje strogo ograničile ulazak jevrejskim izbeglicama, Palestina je postala jedna od destinacija Jevreja koji su bežali od progona, a kasnije i za jevreje koji su preživeli Holokaust. Među njima je bilo mnogo ranjivih Jevreja koje Evropa nije želela da primi. Moj deda Majkl je bio među Palestincima koji su dočekali Jevreje. Ponudio je jednoj jevrejskoj porodici smeštaj i zaposljenje na svojoj farmi. To je bilo 1940. Istorija celog tog perioda takođe je uključivala političku opoziciju, strah, nasilje, saradnju i koegzistenciju. Trebalo bi da priznamo tu složenost, a ne da je prepravljamo.
Generacijama su Palestinci bili narod mnogih glasova, zajednica, vera i političkih stavova. Palestinsko društvo obuhvata muslimane i hrišćane, porodice, nastavnike, lekare, poslovne ljude, sveštenstvo, studente, radnike i bezbroj običnih ljudi koji jednostavno žele da žive dostojanstveno, u slobodi, bezbednosti i miru. Palestinci su narod -sa istorijom, kulturom, nasleđem i istim ljudskim željama i pravima koja pripadaju svakom narodu. Ako želimo da mir ikada prevlada na ovoj zemlji, moramo početi tako što ćemo priznati čovečnost i Palestinaca i Izraelaca. Kao palestinski hrišćanin iz Vitlejema, rodnog mesta Isusa Hrista, znam da naša zemlja nosi poruku veću od mržnje.
Osamdeset godina nakon što su Jevreji proglasili državu Izrael, Palestinci žive pod okupacijom i teškoćama. Mnogi biraju da veruju da Palestinci ne žele mir. Nisu Palestinci, već složena mreža događaja dovela nas je do mesta gde smo danas, a okupacija je najznačajniji primer. Tretiraju nas tako nehumano, nemamo kontrolu nad većinom aspekata svojih života, nemamo nijedno pravo koje ljudska bića uživaju skoro bilo gde drugde na svetu. Želimo mir, bolju budućnost, i koegzistenciju. Ako pogledamo istoriju od 1948. godine, od Nakbe do trenutnog genocida, pitanje je za Izrael: da li on želi koegzistenciju?
Posetili ste Papu nakon što ste bili imenovani za gradonačelnika. Tražili ste njegovu podršku da okončate rat. Šta je Vatikan uspeo da učini?
Vatikan i Katolička crkva pružili su veliku podršku našoj lokalnoj zajednici. Katoličke organizacije u Palestini podržavaju škole, univerzitete, bolnice, i nude radna mesta. Crkve drugih denominacija takođe pomažu. One pokušavaju da zaštite ono što je ostalo od hrišćanske zajednice čiji broj i dalje opada. Kao što je luteranski sveštenik Mitri Raheb nedavno primetio, ako se trenutni uslovi nastave, uglavnom misleći na okupaciju, do 2050. više neće biti hrišćanskih Palestinaca u Svetoj zemlji. Slama mi se srce kada pomislim na Svetu zemlju bez njene hrišćanske zajednice. Međutim, nikada nećemo izgubiti nadu, nikada nećemo odustati, nastavićemo da pokušavamo. Ja ću nastaviti da učim svoju decu da traže mir, da čuvaju toplo srce koje će deliti sa svima koji žele da dele ovu Svetu zemlju.
U novembru 2025. godine, na 30. godišnjici Barselonskog procesa kojim je uspostavljena Unija za Mediteran, izjavili ste da će Vitlejem jednog dana biti simbol pravde, mira i ljudskog dostojanstva. Na čemu se zasnivaVaša nada: na duhovnosti ili stvarnosti?
To je veoma dobro pitanje. Ostajemo puni nade. Imam neku vrstu vizije, vidim Vitlejem na drugom mestu, kako ste ga opisali. Dotakli smo dno sa svim teškoćama sa kojima se suočavamo i koje podnosimo. Ovo označava kraj jedne ere i početak nove – i to uskoro. Želim da verujem duboko u srcu da se to zaista već dešava. Potrebna je samo jedna odluka, izbor između rata i mira, između ubijanja i života, između aparthejda i koegzistencije, samo jedna jednostavna odluka. Svet se menja. Njegovo razumevanje ovog sukoba oblikovano je pod uticajem sve veće svesti, dubljeg uvida i povećanom jasnćom. Čak postoje glasovi i u Izraelu koji pozivaju na pravdu, koegzistenciju i palestinsku državu. Tu smo. Moramo dobro da izaberemo svoje lidere. Duboko se nadam da će Izraelci izabrati vođu sa mirom u srcu. Želim da trenutna situacija predje u istoriju. Moja nada se zasniva i na viziji i na stvarnosti.
Prevod: Zorana Kostić