Svakog dana unazad dve nedelje su, prvenstveno američki, zvaničnici najavljivali potpisivanje a u medijima su se objavljivale različite ali slične verzija ovog teksta koji se dogovarao preko pakistanskih posrednika uz katarsku pomoć.
VERSAJSKA SIMBOLIKA
Krajem nedelje je svetskoj javnosti predočen taj dokument, koji je trebalo da bude potpisan na ceremoniji u Švajcarskoj, ali se svet umesto toga morao zadovoljiti odvojenim potpisivanjem – iranski predsednik Masud Pezeškijan ga je potpisao sam pred kamerama a Donald Tramp ga je potpisao na banketu u Versaju koji je upriličio francuski predsednik Emanuel Makron kao domaćin G7 samita u Evijanu. Nemali broj komentatora međunarodnih odnosa i poznavalaca istorije je podsetio da je u Versaju 1919. potpisan jedan mir koji su sile pobednice nametnule poraženoj i poniženoj Nemačkoj, koju je u Prvi svetski rat odvukao narcistički vladar ograničenog intelekta a velikih ambicija. Paralela sa Donaldom Trampom nije manjkalo, ali je on verovatno bio u blaženom neznanju dok se divio enterijeru koji su Luj XIV i Luj XV stvorili kao za njega.
„Memorandum“ sadrži 14 tačaka u malo više od hiljadu reči i mora se unapred reći da to nije mirovni sporazum. To je dogovor o uslovima za sporazum. Nominalnih američkih razloga napada na Iran je bilo nekoliko, ali nikada nisu davani zajedno. Jednog dana je razlog rata bila smena režima, odnosno podrška revoluciji iznutra. Sledećeg dana je bilo uništenje iranskog balističkog projekta, odnosno uništenje njihovih balističkih projektila koji sada možda imaju i domet od 4.500 kilometara, dovoljno da domaše Škotsku na jednoj, Maleziju na drugoj strani. Svakako su dovoljno moderni da domaše Izrael i da, u velikom procentu, izbegnu izraelsku protiv-balističku odbranu i nanesu veliku štetu sa svojim konvencionalnim eksplozivnim punjenjem. Treći nominalni razlog američkog napada je bio iranski nuklearni program, to jest predaja svih 440 kilograma visokoobogaćenog uranijuma, od kojeg bi se uz dalji proces obogaćivanja mogle napraviti četiri nuklearne bombe, ali i predaja svih centrifuga i zabrana bilo kakvog daljeg obogaćivanja uranijuma, čak i u civilne, naučne, energetske i medicinske svrhe. Peti nominalni uslov je bila obustava iranske podrške militantnim organizacijama na Bliskom istoku – Hezbolahu u Libanu, Hutima u Jemenu, Hašd al-Šabiju u Iraku, Hamasu u Gazi. Šesti nominalni razlog rata je nastao negde krajem marta, a to je da se Ormuski moreuz otvori za međunarodni pomorski saobraćaj, pošto ga je Iran zatvorio u znak odmazde svetskoj ekonomiji na globalno nereagovanje na Trampovo ponašanje. Taj problem, koji je nastao nakon početka rata, je postao glavni Trampov problem.
TRAMPOVI PROMAŠAJI
Svi ovi navedeni ciljevi su nominalni, osim Ormuza, kojeg je Iran nametnuo kao realan problem Trampu. Ali koji je onda bio pravi razlog? Vrlo verovatno Trampova sujeta i slavoljubivost.
Želeo je da izvede još jedan Karakas, još jednu hiruršku smenu režima, odnosno upodobljavanje neprijateljskog režima i dovođenje na vlast ljudi iz istog režima ali koji bi bili spremni na potčinjavanje i saradnju. ispostavilo se, međutim, da u Iranu nema Delzi Rodrigez, a da ubistvo vrhovnog lidera, ajatolaha Alija Hamneija, zajedno sa celim vojnim i obaveštajnim vrhom prvog dana rata, nije dovelo ni do pucanja režima, ni do revolucije na ulicama, ni do konfuzije u vojsci. Naprotiv, eliminacijom „stare garde“, pre svega 86-ogodišnjeg ajatolaha Hamneija, Tramp je na vlast doveo pripadnike Islamske revolucionarne garde koji su u svojim šezdesetim godinama. Takav je, na primer, 68-ogodišnji Ahmed Vahidi Šahćeragi, koji je preuzeo komandu nad Gardom nakon ubistva Mohameda Pakpura u prvom danu rata. Takav je i novi vrhovni lider, 56-ogodišnji Modžtaba Hamnei, koji se nalazio u istoj zgradi sa svojim ocem i porodicom prvog dana rata. I Šahćeragi i Hamnei Mlađi su primeri nove generacije vođstva. U doba Iransko-iračkog rata, od 1980. do 1988, obojica su bili mladi borci mlade islamske republike koju je napao Sadam Husein. Taj rat je bio rat sekularnog ali ipak sunitovođenog arapskog nacionalizma protiv persijske šiitske neo-teokratske revolucije. Takođe je bio rat dvojice ljudi ogromnih ega u kojem je poginulo pola miliona ljudi, u kojem je Irak u nekoliko navrata upotrebio hemijsko oružje koje je napravio uz podršku kompanija i obaveštajnih agencija iz SAD, Velike Britanije, Francuske, Holandije i Zapadne Nemačke. Hamnei Mlađi je 1987, u 17. godini pristupio bataljonu “Habib bin Muzahir” koji se smatra najideologizovanijim jezgrom Islamske garde i u kojoj je sa Kasemom Solejmanijem, komandantom Garde ubijenim 2020, služio u bitkama na kraju Iransko-iračkog rata. Među ekspertima za Iran Hamnei Mlađi je slovio za nekoga ko je, uprkos svom pripadništvu klerikalnoj klasi, zapravo mnogo bliži ratničkoj klasi Garde. Navodno je on imao glavnu reč među Basidžima, miliciji koja je deo Garde, a zadužena za nasilno očuvanje reda i poretka. Basidži su do sada bili udarna pesnica u gušenju bilo kakvih pokušaja ustanka od 2009. do 2026. Bez obzira na to u kakvom je stanju Hamnei Mlađi, sigurno je da sada Garda vodi reč. Donald Tramp nije smenio režim u Iranu, ali ga jeste izmenio. On je sada više vojna hunta nego teokratska republika, a civilne i klerikalne institucije su potpuno obesnažene, baš kao i ona struja koja je zagovarala mek pristup i umerene odgovore na izraelsko-američke napade na prošlosti. Svi oni odgovori Irana na izraelske napade tokom rata u Gazi, a koji su se svodili na slanje sporih dronova koje su izraelske, američke, britanske, jordanske snage s lakoćom obarale, su bili odgovor Hamneija Starijeg koji nije želeo mnogo da provocira Izrael i SAD. Taj pristup se pokazao pogrešnim njegovim ubistvom. Sada Tel Aviv i Vašington u Iranu imaju protivnika koji je mnogo agresivniji, drskiji, spreman na velike žrtve sopstvenog naroda, i potpuno posvećen očuvanju svoje vlasti.
„KLEČAĆEŠ PRED IRANOM“
Ovo ne znači nužno i očuvanje Homeinijeve ideologije. Izveštaji iz Irana pokazuju da vlasti više ne proganjaju žene koje se ne pokrivaju, makar ne u liberalnim četvrtima gradova; da je uz šiitsku religijsku propagandu znatno pojačana i nacionalistička propaganda Irana kao drevne civilizacije, i da se vlasti više ne libe da upotrebe figure iz pre-islamske, zoroastrijanske prošlosti, kao što su sasanidski šah Šapur Prvi, koji je zarobio rimskog cara Valerijana 260. godine. Taj čin klečanja Rimljanina pred Persijancem je ovekovečen u jednom planinskom reljefu iz tog doba, a sada je repriziran, kada su iranske vlasti otkrile njegovu trodimenzionalnu verziju još u novembru, kao deo kampanje „Klečaćeš pred Iranom“ koju je započeo još Hamnei Stariji. Aluzija na Trampa je vrlo jasna.
Rezultat ovog rata jeste da se nove vlasti osećaju prilično pobednički nakon suspenzije bombardovanja. Otkrili su i sebi i celom svetu da Ormuz mogu da zatvore kad god žele, što su učinili dan nakon objave potpisivanja memoranduma, jer Izrael nije prestao da napada Liban. Sećaju se kako su bili prevareni 8. aprila. Dan nakon što je potpisano primirje u Islamabadu, čija se geografska odrednica odnosila na ceo region i na sve iranske saveznike, Izrael je izveo jedno od najžešćih bombardovanja Bejruta ikada, kojem je izraelska vojska nadenula ime „operacija večita tama“. Na proteste Irana, ali i posrednika Pakistana, da se primirje odnosi i na Liban, Izrael je rekao da se ne odnosi, i SAD su poslušno klimnule glavom – ne odnosi se. Izrael je nastavio svoju invaziju Libana, i čak započeo ucenjivačke pregovore sa vladom u Bejrutu koju predvodi predsednik Žozef Aun. Izrael je predložio Libanu ne mir, nego savezništvo, u borbi protiv šiitskog pokreta Hezbolah. Ovo bi bio povratak u libanski građanski rat 1975-1990. kada je Izrael takođe podržao hrišćanske paravojne formacije u ratu protiv Palestinaca, šiita, i sunita, ali danas libanska vojska ne može ni da pomisli da krene u rat protiv bilo koga, a hrišćana više nema ni izbliza dovoljno za rat protiv šiita koji čine, po procenama trećinu stanovništva.
I zato je Liban izričito spomenut u novom „memorandumu o razumevanju“ i to već u prvoj tački. Ali Izrael je još jednom rekao da se oni neće povući sa libanske teritorije koju su zauzeli u ratu sa Hezbolahom. U ratu, ako ne dođe do razdvajanja dve neprijateljske vojske, samo je pitanje trenutka kada će neko pucati a neko poginuti. Nije se dugo čekalo. Već u petak je Hezbolahov dron ubio četiri izraelska vojnika, čitavu posadu jednog tenka na teritoriji Libana. Izraelski odgovor je odmah usledio. U bombardovanju narednog dana je ubijeno 47 Libanaca. Tek tada je sklopljeno primirje i u Libanu, verovatno nakon glasnog urlanja Donalda Trampa na izraelskog premijera Netanjahua. Da li će se održati, to će se videti. Teško je zamisliti da bi Izrael pristao na povlačenje sa teritorije sa koje Hezbolah svojim projektilima može da ugrozi evakuisana naselja na severu Izraela. Izbori dolaze, u oktobru, i premijer Netanjahu se našao pod retoričkim napadima sa izraelske desnice već sada. Iako je uspešno uvukao Donalda Trampa u ovaj rat, rezultat je gubitak na svim poljima za Izrael. Reputacija mu je uništena i to do te mere da se previranja osećaju i u Republikanskoj stranci u Americi. Izolacionističko krilo, za koje se smatra da ga predstavlja potpredsednik Džejms Dejvid Vens, želi kraj ovog rata. On je sada pod napadom pro-izraelskih članova kongresa i uopšte, celog lobističkog aparata Izraela. Senator iz Južne Karoline, Lindzi Grejam je na Tviteru prošle nedelje rekao da jedva čeka da proveri tekst sporazuma jednom kad bude bio objavljen, ali i da potpredsednik Vens, kao arhitekta sporazuma, treba da ga predstavi Kongresu. To je ljubazan poziv i upozorenje da će Vens biti saslušan i da će ga pro-izraelski političari ciljati ne bude li im se svidelo šta se dogovori.
U ovome treba razmotriti i metode predsednika Trampa. I kad je bio preduzetnik, Tramp nikada ne bi bio kriv za svoje neuspehe. Uvek bi se našao neki žrtveni jarac na kojeg bi svalio krivicu, a takav metod je zadržao i kao političar. Ovog vikenda, Vens se zaputio u Ženevu, na pregovore sa Irancima, a Tramp je odmah izjavio da će žestoko bombardovati Iran bude li ovaj prekršio dogovor. I senator Grejam i potpredsednik Vens se trkaju u laskanju Trampu, svaki za svoju stvar, ali je realno da će Vens popiti krivicu bude li Tramp bio nezadovoljan rezultatom pregovora u Ženevi. Tramp je razgnevljen što niko ne veruje u to da je on pobedio Iran, uprkos njegovih 39 proklamacija o toj pobedi od kraja februara. To koriste pro-izraelski intervencionisti da ga podbodu i ubede da se vrati u rat.
Iransko rukovodstvo pokazuje da se ne boji tog povratka. Zbog novih napada Izraela na Hezbolah u Libanu u toku vikenda, Islamska garda je objavila u ponedeljak ujutro da opet zatvara Ormuski moreuz. To je kršenje memoranduma, jasno, ali to nije samo odgovor na izraelsko kršenje. To je poruka Trampu da se Iran neće libiti da upotrebi oružje za koju je otkrio da je mnogo efikasnija od izgradnje nuklearnog oružja. U ovoj novootkrivenoj snazi, postoji rizik da se Iranci precene i da se previše uzdaju i u svoju snagu i u nespremnost drugih da ih izazivaju. Moglo bi se desiti da Saudijci i Iračani izgrade nove gasovode i naftovode kojim bi se ti energenti slali do luka na obalama Crvenog mora i Mediterana, čime bi se umanjio značaj Ormuza. Moglo bi se desiti i da iracionalno, Tramp opet krene u rat, u korist svoje štete. Stanovnik Bele kuće traži neki uspeh negde. Umesto toga, on biva ismevan, a tad je najopasniji.