Od Berlina do Beograda i od Beograda do Pariza, Evropa otkriva pravu cenu svoje energetske zavisnosti. Nedavna iskustva Nemačke, Srbije i Francuske otkrivaju zajedničku ranjivost: ekonomije koje su nekada bile sigurne u svoju energetsku bezbednost sada su izložene političkim, strateškim i ekonomskim troškovima oslanjanja na uvoznu naftu, gas i ugalj. Energija, dugo tretirana kao ekonomska roba, postala je ključni instrument geopolitičkog uticaja.
BERLIN: Nemačka je prva suočila ovu realnost. Praveći ruski gas temeljem svog industrijskog modela, Berlin je verovao da može obezbediti i niske cene i stabilan rast. Gasovodi Severnog toka simbolizovali su integrisanu Evropu u kojoj bi trgovina nadvladala političke podele. Međutim, rat u Ukrajini razbio je tu iluziju. Isključena iz ruskog gasa, Nemačka je požurila da ga zameni skupim tečnim prirodnim gasom iz Sjedinjenih Država i Katara, čak ponovo pokrećući neke termoelektrane na ugalj. Šok je narušio njenu industrijsku konkurentnost i doveo u pitanje njen status ekonomskog motora Evrope.
U sve tri zemlje zaključak je isti: energetska zavisnost je politička zavisnost
BEOGRAD: Srbija sada prolazi kroz sličnu krizu. Njena nacionalna naftna kompanija NIS, u većinskom vlasništvu ruskih grupa, pogođena je američkim sankcijama. Oslobođena sirove nafte i isključena iz međunarodnih platnih sistema, Beograd je primoran da preispita svoja savezništva. Uhvaćena između Moskve, svog istorijskog saveznika, i Brisela, svog željenog partnera, Srbija otkriva granice pragmatične zavisnosti. Njena politička suverenost erodira kroz strukturnu zavisnost od ruskih energenata.
PARIZ: Francuska je, sa svoje strane, nekada verovala da njen u velikoj meri dekarbonizovani elektroenergetski sektor pruža zaštitu. Ipak, prema Shift Projectu, više od sedamdeset odsto ukupne potrošnje energije u Francuskoj, u domaćinstvima i industriji, i dalje zavisi od fosilnih goriva. Nuklearna i obnovljiva energija čine samo petinu finalne potrošnje energije. Većina nafte i gasa sada dolazi izvan Evrope, naročito iz Alžira, Nigerije, Saudijske Arabije i Sjedinjenih Država. Sa padom proizvodnje u Severnom moru, rastuća zavisnost Francuske od udaljenih i politički nestabilnih snabdevača izlaže je novim geopolitičkim pritiscima, uključujući i američki uticaj na evropsku energetsku politiku.
U sve tri zemlje zaključak je isti: energetska zavisnost je politička zavisnost. Ona ograničava suverenitet, slabi ekonomsku otpornost i sužava strateške izbore. Energetska bezbednost više nije pitanje cene ili tehnologije, već slobode odlučivanja.
Da bi se ta sloboda povratila, rešenja se konvergiraju. Diverzifikacija snabdevanja, veća ulaganja u obnovljive izvore i snažna posvećenost nuklearnoj energiji pojavljuju se kao ključni stubovi. Za Srbiju, izgradnja modernog reaktora poput EPR-a mogla bi označiti istorijski preokret, obezbeđujući stabilnu električnu energiju, smanjujući zavisnost od uvoznih ugljovodonika i jačajući veze sa Evropom. Za Francusku, održavanje nuklearnih kapaciteta i ubrzanje elektrifikacije ključni su za dugoročnu konkurentnost. Za Nemačku, izazov leži u obnovi industrijskog modela usklađenog sa dekarbonizacijom, uz izbegavanje geopolitičkih zamki iz prošlosti.
Evropa tako ponovo uči jednu suštinsku istinu: jeftina energija nikada nije politički neutralna
Evropa tako ponovo uči jednu suštinsku istinu: jeftina energija nikada nije politički neutralna. Iluzija sigurne zavisnosti se srušila. Danas prava mera snage nacije ne leži u količini barela ili kubnih metara koje kontroliše, već u sposobnosti da slobodno bira svoj energetski put. I ta sloboda, bez obzira na cenu, uvek će koštati manje od zavisnosti.
*Autor je bio višegodišnji direktor u agencijama UN