Pogledajmo Grafikon na kome su prikazana mesečna kretanja potrošačkih cena, realnog kursa i realnih bruto plata. Pretpostavimo da centralna banka ima za cilj neku stopu inflacije, trebalo bi da linija potrošačkih cena bude ili ravna ili da se toj nekoj ciljanoj vrednosti približava ili da oko nje oscilira. Gruba računica, samo na osnovu grafikona, ukazivala bi da je ta vrednost negde blizu 10 odsto.
Zašto? Uzmimo da je realni kurs koliko-toliko stabilan, jer mada je nominalan kurs fleksibilan, realni bi ipak trebalo da bude usklađen sa kretanjima na tekućem računu bilansa plaćanja. U dužem periodu mogao bi i da apresira, ako se usklađuje domaći sa stranim nivoom cena, ali značajne kratkoročne oscilacije samo znače da kursom ne stabilizuju trajno cene i da je njegovo realno kretanje ishod monetarne politike, to jest kretanja inflacije.
Uzmimo, opet, da se teži stabilnosti realnih plata, to bi značilo da bi ta linija trebalo da bude ravna ili sa malim odstupanjima ili oscilacijama. Kako se vidi na grafikonu, realne bruto plate veoma mnogo variraju, mada se vidi trend realnog usporavanja rasta u periodu od 2007. nadalje, sa izuzetkom rasta negde na početku 2012, dakle pred izbore, mada se taj trend nije održao do samih izbora. Iz toga se može zaključiti da ni kretanje plata ne služi kao potpora, kao sidro kako se to kaže, kretanju cena.
Sve zajedno, imamo prosečnu stopu inflacije koja nije previše daleko od 10 odsto, uz fluktuacije od pet do 15 odsto, izvesnu prosečnu realnu apresijaciju kursa, uz velike oscilacije i usporavanje rasta realnih bruto plata uz kratke periode realnog pada i takođe uz velike varijacije. Sve u svemu, monetarna politika nema neki vidljiv cilj i ništa ne stabilizuje.
Koji su rezultati ovakve politike, u meri u kojoj oni od nje zavise? Visoka i promenljiva stopa inflacije podstiče evroizaciju, dakle napuštanje dinara i prelazak na evro, pre svega kada je reč o štednji i kreditima, jer je to najbolja zaštita od inflatornih udara. Ti udari, opet, nastaju i kao posledica promene u kursu dinara. Ako se pogleda kretanje nominalnog kursa, nakon perioda stabilnosti dolaze relativno iznenadne i značajne devalvacije kojima se koriguje u inflatornim periodima precenjeni dinar, što međutim ima za ukupnu posledicu da je ulaganje u uvoz isplativije od ulaganja u izvoz i stoga hronično veliki spoljnotrgovinski deficit, uz nerazvijeni izvozni sektor i oslanjanje na sektor usluga. Konačno, inflacijom se usporava rast realnih plata, ali se ne podstiče zapošljavanje, usled čega je broj zaposlenih mali, a nezaposlenih veliki.
U konačnom ishodu uticaj inflacije na privredni rast je negativan, deficit u razmeni sa inostranstvom vodi rastu spoljnog duga, a rast plata i s njima povezanih penzija povećava budžetske obaveze koje u periodima usporenog rasta ili recesije zahtevaju povećanje fiskalnog deficita i posledično javnog duga.
Stoga bi bila potrebna promena u tom smislu da se centralna banka zaista usredsredi na svođenje i stabilizovanje inflacije negde iznad, ali ne daleko od dva odsto, da se kurs zaista prepusti deviznom tržištu, a i da se razvije mehanizam socijalnog partnerstva kojim bi se rast plata uskladio sa rastom produktivnosti. Time bi se konačno osamostalila monetarna politika, što bi dalo značajan podstrek makroekonomskoj stabilizaciji. Ostali bi, naravno, svi drugi problemi koji su i inače u nadležnosti drugih grana privrednih vlasti.