(Tema broja: Dobrota i solidarnost)
U kratkoj humorističkoj priči Ante Tomića Bog je ateista Tvorac preispituje svoje veliko delo – čoveka koga je stvorio prema vlastitom liku. Na početku je bio zadovoljan savršeno inteligentnim bićem i s velikim poletom je posmatrao ljude i verovao u njih da mogu da počnu da brinu o sebi i svetu oko sebe, tako da može mirno da im prepusti da upravljaju svetom, da dalje delaju samostalno i mudro umesto Boga, koji bi rado da se odmori od velikog posla i ode u zasluženu penziju. Međutim, stvari se nisu odvijale u skladu s njegovim očekivanjima jer ljudi, iako sve inteligentniji, nisu postajali i zreliji već su ostali “sebične i uplašene životinje, koje u strahu i neznanju čine neshvatljive grozote” i doveli do propasti gotovo celokupno božije delo. Posmatrajući sve to, Bog posumnja u svoje savršene i bezgrešne moći, posumnja u samog sebe i postade ateista.
Ako je neko i pre boga bio ateista, u ovome bi mu mogao dati za pravo. Pored nesumnjivih sposobnosti da prevazilazi prirodu, otkriva i stvara nove svetove, uključujući sve više i ove virtuelne, u ljudskim bićima paralelno egzistira i bezgranična nesposobnost da te sposobnosti upotrebi za ono najvažnije – za opstanak sveta i čovečanstva.
Iz jedne druge perspektive, a čini se jednako (ne)istinito, čuju se drugačiji glasovi. Oni dolaze od psihologa humanističke orijentacije koji, ne slučajno, stupaju na scenu upravo posle Drugog svetskog rata, stavljajući u prvi plan upravo pozitivne kapacitete ljudske prirode, kapacitete za dobro i humano. Abraham Maslov govori o ovim vrednostima kao metapotrebama, kao onom bez čijeg ispunjenja ne možemo postati samoostvarena ljudska bića. U svojoj dobro poznatoj tezi o hijerarhiji potreba on ističe da čovek mora prvo da ispuni osnovne egzistencijalne potrebe koje omogućavaju preživljavanje, a zatim se kreće ka ispunjenju sve viših potreba, redom od potrebe za sigurnošću, pripadanjem i ljubavlju, poštovanjem i samopoštovanjem, sve do samoaktualizacije, kao najvišeg stupnja razvoja ljudskih potencijala. Ukoliko ne ispunjavamo vrednosti, kao naš urođeni (kako Maslov kaže “instiktoidni”) potencijal za dobrotom, pravdom, slobodom, istinom, lepotom, bićemo osuđeni na prazan život, osećaj dosade, besmisla, na “metapatologiju” koju maskiramo pseudopotrebama za prestižom, statusom, moći, novcem i drugim materijalnim dobrima.
Ovakvom shvatanju pridružuju se i savremeni psihoanalitičari, odstupajući od klasičnog Frojdovog “antropološkog pesimizma”, koji čoveka vidi kao sebično, nagonsko biće, usmereno na zadovoljenje potreba. Jedan od njih je i Salman Ahtar, koji u svojoj knjizi Psihologija dobrote ističe tri pozitivne ljudske vrline – hrabrost, rezilijentnost i zahvalnost i tri načina delanja – velikodušnost, praštanje i žrtvovanje. Ovi pozitivni kapaciteti ujedno su i protektivni elementi mentalnog zdravlja, od posebnog značaja kad su ugroženi spoljni izvori dobrobiti i blagostanja.
U vremenima krize kao što je ova aktuelna izazvana pandemijom, ali i svim drugim izvorima lokalne i globalne političke, ekonomske, ekološke, migrantske itd. krize, suočavamo se s pitanjima izazova za ono najgore, ali i najbolje u nama.
Aktuelna kriza je unela nesigurnost i strah u naše živote, strah od bolesti, strah od bliskosti sa drugim ljudima, strah od sutrašnjice, strah od potencijalnog gubitka mnogo toga što nam je značajno. Kroz sva vremena, pa i ona teža od ovoga što trenutno proživljavamo, potrebna je hrabrost u najširem, Ahtarovom shvatanju te reči, hrabrost kao kapacitet da se podnesu teškoće, ne nesmotrena neustrašivost poricanja opasnosti već volja da se one izdrže i prevaziđu. To je hrabrost da se očuva integritet, hrabrost da se kritički misli, hrabrost da se podrže oni kojima je teže, hrabrost da se deluje u skladu sa sopstvenim vrednostima kojima čovek ostaje veran i u okolnostima koje ne podržavaju istinu, pravednost, solidarnost. Humane vrednosti su izvor otpornosti, naša unutrašnja “vakcina” koja pomaže da steknemo “psihološki imunitet”, ne samo da preživimo bez trajnijih posledica već i osnova za psihološki rast, mogućnost unapređenja, uprkos ili čak upravo zbog suočavanja s takvom izazovom.
Jedna druga knjiga, Litvanci kraj Laptevskog mora Dalije Grinkevičjute vodi nas nazad od psihologije ka literaturi, onoj za koju slobodno možemo da kažemo da pripada egzistencijalističkoj književnosti jer govori o smislu života u besmislenim vremenima, o smislu patnje i izvorima snage da se ona podnese i nadživi. Dalija opisuje svoja iskustva deportacije u Sibir, gde je odvedena kao 14-godišnja devojčica s majkom i bratom, deleći sudbinu mnogih Litvanaca tokom Staljinovog režima. Uprkos svim patnjama teškog fizičkog rada u ledenim sibirskim zimama koje traju po deset meseci, gubitku porodice, doma, domovine, svega onoga što je najvrednije u životu, uprkos neprestanim poniženjima, nepravdi i neslobodama, ona svedoči o onom jedinom što se čoveku ne može oduzeti, ukoliko na to sam ne pristane, o pravu da slobodno misli i sačuva humanost i dostojanstvo. Svojim životom i svojim delom ona potvrđuje da je iskustvo ekstremnih iskušenja istovremeno i izazov za ono najbolje u ljudima: “Ta, na kraju krajeva, svet ne počiva na lopovima i podmitljivcima ni na ravnodušnima nego svet oduvek počiva na savesnima, poštenima, koliko god ih malo bilo”. Na njima, hrabrima, počiva seme neke nove, drugačije budućnosti.
Nova godina je prilika i simboličan znak novog početka, ostavljanja svega lošeg iza sebe u staroj godini i nade da će sledeća biti bolja od prethodne. Ipak, sama nada nije dovoljna bez odluke da budemo ono što bi, kako Maslov kaže, “mogli i morali biti”, što će i nas i druge učiniti boljim i srećnijim i bar malo doprineti da i svet bude bolje mesto. Humani potencijali znače i obavezu i odgovornost za njihovo ispunjenje.
Autorka je profesorka psihologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu