Prvi put u 2000-im od Nove godine očekujemo ne samo da nam podari makar malo bolji život već da nas kolektivno izbavi od pošasti koja svetu prosto ne daje da diše.
Nekoliko primenjenih vakcina protiv covida-19 ubrizgale su nam i dugo priželjkivanju dozu realnog optimizma posle bar desetomesečnog utanjanja u pesimizam, mestimično čak beznađe. Kao i u svakojake teorije zavere i skupo plaćena poricanja opasnosti.
Sve ima svoj kraj, pa i ono što ljudima ubrzava kraj. To je slučaj i sa ovom pandemijom, ali ne i sa okolnostima koje ne samo da su nju stimulisale nego i obećavaju nadiranja sličnih “nevidljivih neprijatelja”.
Proteklih 20 leta nisu ispoljila potrebnu veštinu za kroćenje kriza. Ova zdravstvena nadovezuje se neposredno na dve prethodnice – političko-vojnu i finansijsko-ekonomsku.
Vek je takoreći inaugurisan terorističkim udarima otetim putničkim avionima na Njujork i Vašington 11. septembra 2001, posle čega je usledila neopravdana invazija američkih trupa na Irak, a već 2008. slom na Volstritu duplirao je strateška tumbanja.
Još se ispaštaju njihove dalekosežne posledice. “Obogaćene” potom serijom haotizacija, kao što su vanredno širenje vojnih angažmana Rusije (Ukrajina, Sirija, Libija) i Kine (izgradnja veštačkih ostrva po morima za strateške instalacije), kao i istupanje Donalda Trampa iz međunarodnih sporazuma, uz zatezanja i preko Pacifika i preko Atlantika, pa kriziranje u EU uz Bregzit, jačanje autokratija nauštrb demokratija, drastičan rast nejednakosti, rasplamsavanje “infodemije” s poplavom lažnih vesti, serija protesta protiv nepravdi – od “arapskog proleća” do “životi crnaca su važni” i Belorusije…
A na startu 2000-ih izgledalo je da svet u celini ima samo jednu zajedničku zebnju – “milenijumsku bubu”, kako je nazvano zaziranje od mogućih poremećaja pri transferu kompjuterskih programa na broj drugog hiljadugodišta. Ta “buba” je prohujala bezbolno, ali su se narojile pomenute “bubice” u glavama lidera koje su toliko istumbale svet da su olakšale izrastanje zajedničkog im neprijatelja, virusa, u sezonsku globalnu silu broj jedan.
Dosadašnji tok veka uglavnom je doneo razočaranja, povećao strahove i smanjio poverenje, što je stanje koje simbolizuje i pandemija. Prekrijte lice maskom, držite distancu i spirajte prljavštinu s ruku, zapovest je u borbi protiv nje, a zvuči i kao preporuka akterima u strateškim rabotama.
Korona se ispostavila kao kruna svakojakih zastranjivanja u prethodne dve dekade, a nas je na prelasku u treću deceniju ovog veka ne samo raspametila nego i opametila. Posledica je pre svega sistemskih prenebregavanja poruke antičkih mudraca “ničeg previše”, a forsiranje neobuzdanih preterivanja, s tim da se sada stvari bar mestimično i polako vraćaju zabataljenom uravnotežavanju.
Preispitivanja idu u srž poredaka. Traže se odgovori na niz paradoksa. Zašto su najrazvijenije zemlje najveće žrtve pandemije? Kako je Kina iz koje se, prema važećim raportima, koronavirus raširio po svetu, uspela da ga najefikasnije suzbije i ekonomski se oporavi brže od drugih i nije li u tom zaplitanju-rasplitanju koren za izbijanje novog Hladnog rata ili premeštanje uloge globalnog “influensera” s liberalnog Zapada na autokratski istok? Nije li vreme da svi sistemi priznaju da su neobuzdano eksploatisali prirodu, iz čega su proistekle njene pandemijske i “osvete” u vidu klimatskih lomova? Dokle mogu da se trpe i ostaju nekažnjena liderska zanemarivanja elementarne unutrašnje bezbednosti, kakvo je više nego išta zaštita zdravlja nacije?
Prozivke se time ne iscrpljuju. Istovremeno dolazi i do preokreta u sistemu vrednosti.
Dugo zanemarivana nauka izbija u vrh, pošto od nje najviše zavisi izlaz iz zdravstvene krize. Nižu se zahtevi za intervenciju države, u koje je poverenje opadalo s pravom, kako zbog preteranih uplitanja tamo gde joj nije mesto tako i zbog zanemarivanja razloga svog redistributivnog postojanja. Traži se i striktno poštovanje vladavine zakona, koja bi se, ovde pogotovo, dokazivala nepostojanjem veza između vlasti i povlašćenog, partijskog, prijateljskog i rođačkog uzdizanja iznad zakona.
Iz mnoštva iščitanih izveštaja proizlazi da je teže zamisliti povratak na stare nego na izgradnje novih normalnosti iako se ne zna na šta bi te druge mogle da iziđu. Analitičar madridskog Paisa Mark Basets sluti da iz dva scenarija – jednog sa usavršavanjem demokratije i drugog sa raspojasavanjem autokratije – neće biti ni belog ni crnog ishoda, pa da će prevladati nekakvo sivo rešenje. Tu boju promoviše i njegova američka koleginica Mišel Vuker, koja u londonskom Ekonomistu poziva na uvažavanje fenomena “sivog nosoroga”, kako naziva opasnosti koje možemo da sprečimo, ali to ne činimo. U stilu “spasa nam ima al’ propasti hoćemo”, koji je primenljiv i na borbu protiv pandemije koja se autoritativno predviđala, a autoritarno potcenjivala.
Dovoljno se znanja sakupilo da se stvaraju uslovi za hepidemiju (epidemija sreće). Na ispraćaju pandemijske 2020. ostaje mi samo da svima poželim hepidemijsku 21. godinu u 21. veku. Što bi značilo, ako se obistini, da smo, uprkos vladajućem raspamećivanju, uspeli da se opametimo. Za još neki novi preokret…