Zahvaljujući pomoći mnogih naših prijatelja koji su se pridružili inicijativi, poput Marka Aksentijevića, Jelice Jovanović, Vladimira Milovanovića, Đorđa Pavićevića i drugih, ali i stotinama građana sa prostora cele bivše Jugoslavije koji su potpisali peticiju, činilo se da smo mnogo postigli. Prodaja Memorijala je obustavljena, čime se izbeglo da “Boško Buha” “ode” u bescenje zajedno sa escajgom, nameštajem, vešerajem, tj. stečajnom masom Ugostiteljsko-turističkog preduzeća Putnik Prijepolje. Danas, nakon skoro tri godine kucanja na razna vrata države koja je jedna od pravnih naslednica socijalističke Jugoslavije, one iste koja je Bošku Buhi posthumno okačila Orden narodnog heroja Jugoslavije, čini se da Bošku, kao i generacijama koje su odrasle u vremenu kada je sećanje na Narodnooslobodilački rat predstavljalo “centralni istorijski i politički izvor identiteta jugoslovenske patriotske svesti”, kao da i nismo učinili neku uslugu. To nas dovodi i do dva ključna pitanja koja glase: Šta bi danas pripadnicima generacija čija “patriotska svest” ne mari previše za kultne scene iz filmova koje je moja generacija zvala “partizanskim”, a danas ih zovu “jugoslovenskim ratnim spektaklom”, mogla da znači obnova Memorijala? I drugo: Kakva bi se tektonska promena desila u našem društvu ako bismo gore, na obroncima Jabuke, pokupili đubre, popravili krov, pokosili travu i umili biste najmlađih jugoslovenskih heroja i heroina?
Odgovor na drugo pitanje bespotrebno je tražiti u prošlosti jer je sadašnjost simptomatičnija. Svi simptomi naše “dijagnoze” manifestovali su se 9. maja na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, kada se zvanična državna proslava Pobede nad fašizmom i Dana Evrope pretvorila u promociju fašističkih simbola, čemu, ruku na srce, savremena Evropa ne svedoči samo u Srbiji.
Stanje u kojem je sporna Akademija ostavila ne samo Narodno pozorište već i čitavo srpsko društvo nakon recitovanja ljotićevskih stihova i izvođenja ljotićevskih koračnica gore je od svakog stanja u kojem se Memorijal na Jabuci ikada nalazio. Razarajući efekat je do te mere poražavajući da ni nekoliko nedelja kasnije ne mogu da odlučim da li je na “pozorišnom trgu” u Beogradu ipak bilo gore nakon šestoaprilskog bombardovanja Beograda 1941. ili tokom poslednjih dana oktobra 1944, kad su se na istom mestu vodile neke od najžešćih borbi za oslobođenje Beograda.
Posle svega se pitam da li bismo kao društvo, koje je od kraja Drugog svetskog rata do danas bilo izloženo efektima različitih politika sećanja, ipak bili na dobitku da se i danas po ulici saplićemo o grobove, pošto nam njihovo premeštanje, kao i premeštanje sećanja na adekvatnija mesta kao što su spomen-groblja ili memorijali, nije bilo od preterano velike pomoći da se rešimo onoga o čemu je pisala i govorila moja pokojna profesorka Olivera Milosavljević, a to su društveni koreni fašizma.
Tri dana nakon što su Velikom scenom Narodnog pozorišta odzvanjali zvuci ljotićevskih koračnica na istoj sceni je, bar po programu, trebalo da se igra predstava Carstvo mraka, rađena po tekstu Lava Nikolajeviča Tolstoja, a u režiji još jednog talentovanog čoveka koji nas je prerano napustio Igora Vuka Torbice. Radnja smeštena u duboku provinciju prati čoveka, zapravo društvo ogrezlo u bedi i nemaštini, koje pokušava da progovori o “nasilničkoj” prošlosti i da se s njom suoči tražeći iskupljenje grehova. Kuriozitet same predstave čini važno scensko rešenje kojem je pribegao reditelj, odlučivši da publiku fizički odvoji od scene (ili scenu od publike) u želji da ukaže na ranjivost jednog društva koje je konstantno izloženo nasilju, koje zatim proizvodi novo nasilje – zbog čega kod nas ima samo zločina, ali nema adekvatne kazne, pa samim tim ni iskupljenja.
Potraga za odgovorom na prvo pitanje koja bi mogla da se razume i kao pokušaj da se demontira “prepreka” između publike i scene kako bismo kao društvo pogledali pravo u oči svim nasilnicima, ali i pokajnicima, vraća nas u ne tako davnu prošlost. Prošlo je jedva dvadeset godina od završetka Drugog svetskog rata kad se septembra 1965. na Petom kongresu SUBNOR-a u Sarajevu neko javio za reč da kaže kako “naši omladinci nisu znali ko je predsednik Jugoslavije, ali su zato svi umeli da poimence nabroje igrače Fudbalskog kluba Crvena zvezda iz Beograda”. Nije prošlo mnogo kada su, ne samo članovi krovne društvene organizacije zadužene za “sećanje” već i sam vrh države shvatili da mladi ljudi koji u svom neposrednom iskustvu nemaju rat i ratnu traumu “žive potpuno drugačiju društvenu stvarnost u odnosu na partizane”.
Tokom naredne decenije politika kulture sećanja u Jugoslaviji proći će kroz važnu transformaciju. Čedo te promene bio je i ovde više puta pomenut Memorijal na Jabuci. Podizanje i oživljavanje memorijala na Jabuci početkom sedamdesetih bilo je praćeno jednom od najmasovnijih akcija ikada sprovedenih u Jugoslaviji, u koju su bile uključene privredne, društvene i obrazovne institucije iz 358 mesta iz cele Jugoslavije. Ogromna novčana sredstva koja su uložena u Memorijal na Jabuci sakupljena jednim delom putem tzv. “pionirskog dinara”, a zapravo zahvaljujući moćnoj jugoslovenskoj privredi, brojnim društvenim organizacijama i prilozima pojedinaca, predstavljala su “poslednji zalog” za budućnost generacija kojoj je pripadala i moja.
Zamišljen kao memorijal u koji se ne odlazi da bi se polagalo cveće i recitovale prigodne pesmice već kao jedan od najvažnijih punktova za sprovođenje politike obrazovanja i vaspitanja, njegov zadatak bio je da svakom jugoslovenskom pioniru koji na Jabuku dođe omogući optimalne uslove za učenje i igru, te da osvetli najlepše lice čoveka skriveno iza etičkog lika detinjstva.
BIOGRAFIJASanja Petrović Todosijević (Šabac, 1977) je naučna saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije. Bavi se društvenom istorijom Srbije i Jugoslavije, istorijom detinjstva i obrazovanja posle Drugog svetskog rata, kao i istorijom Drugog svetskog rata s posebnim osvrtom na masovne zločine i Holokaust i politiku kolaboracionističke uprave na tlu nemačke okupacione zone u Srbiji. Jedna je od osnivačica Centra za jugoslovenske studije. Aktivna je članica Inicijative za obnovu Memorijalnog kompleksa “Boško Buha”.