Veštim izbegavanjem neprijatnog uklizavanja i uz par dodatnih driblinga sa takođe neočekivanim suparnicima – Poljskom i Litvanijom – uspeli smo da šutiramo i konačno damo taj toliko željeni i najavljivani gol.
Ima li razloga za slavlje? Ako je verovati komentarima čitalaca na medijskim sajtovima i večitim analitičarima i dušebrižnicima – nema. “Ništa od ovoga neće biti, bolje da ne idemo u tu Evropu, tamo će nas i dalje samo ucenjivati”, neki su od stavova koji se mogu pročitati. Nisu retki ni oni koji kažu da nam nikada nije bilo gore i da se čak i devedesetih živelo bolje.
U takvim slučajevima uvek se setim jedne stare priče koja otprilike glasi: Mnogo godina posle rata srela su se dvojica bivših logoraša iz Aušvica, krenuli u priču, prisećaju se tih davnih vremena, pa jedan od njih reče: ”Eh, kako je to bilo sjajno vreme”.
Nije nemoguće da se ovakav ili sličan razgovor zaista negde i vodio. Kad si mlad sve ti izgleda lako i lepo. Kada se osvrnemo u prošlost uvek postoji ta tendencija da je obojimo ružičastijim bojama nego što je to zaista bilo – čini nam se da smo probleme lakše rešavali, da je bilo jednostavnije. Ako još znamo da smo kao narod skloni da veoma lako i brzo zaboravljamo svoju prošlost (naročito delove koji nisu za pohvalu), onda ne treba ni da čude ovakvi stavovi u javnosti.
Ali u zemlji koja je devedesetih doživela totalni kolaps i katastrofu, kada smo svakog dana brojali mrtve i kada je izgledalo da je ceo svet digao ruke od nas, ne smemo olako davati takve ocene – ko ne nauči lekcije iz prošlosti vrlo lako mu se može desiti ponavljanje istorije. A u tome smo valjda eksperti.
Zbog toga se ne treba skrivati iza neke lažne skromnosti i trebalo bi jednostavno dati odgovore na osnovna pitanja: Da li se danas teško živi? Da, veoma teško. Da li je moglo biti bolje? Da, moglo je i moralo. Da li je bolje nego devedesetih. Ne može se ni porediti. Da li će se na našem evropskom putu pojavljivati nove prepreke? Hoće, i to nebrojene – nijednu od njih ne treba gledati dramatično, svakoj treba prići ozbiljno i rešiti je poštujući nacionalne interese i strateške ciljeve.
Članstvo u Evropskoj uniji nije cilj samo po sebi, to je sredstvo da se neke stvari u zemlji promene i da postanemo deo jedne velike porodice – u kojoj, kao i u svakoj drugoj, ima i zlobe i ogovaranja, ali i slavlja i prijatnih trenutaka. Ne želimo više da sedimo na dovratku i čekamo da nam bace kosku, želimo da sedimo za zajedničkim stolom sa ostalima, ravnopravni i uvaženi. Jedino s te pozicije možemo nekome da postavljamo svoje uslove, da budemo nečija Rumunija, možemo da igramo niske startove, a da nam ne zamere. Nije to ni tako loše.