Narod u Srbiji i rasejanju, predvođen studentima, 25. oktobra stavio je tačku na korumpirani režim „naprednih radikala“, potukavši ih do nogu, kako se to kolokvijalno kaže kad je razvoj situacije nedvosmislen. Pobedu je neoborivom učinio i neočekivani gest njihovog šefa – „kuma“ sa „oskarom za čvarke“ – koji je poklekao samo sat i po nakon zatvaranja borilišta, pardon, birališta. Ali, cifre su ponekad neumoljive, i pokazuju da nema dobrog inženjeringa kad ga nadvlada improvizacija.
Mlak „otpor“ batinaša koji su sporadično pokušavali da povrate svoj i poljuljani status onih koji su ih plaćali, i nepregledni redovi odlučnih, pristojnih ljudi od rane zore do kasne večeri (u nekim delovima sveta i sredine noći), najavili su neminovnost da su i poslednji tragovi straha i neizvesnosti iščileli, i da točak vodenice (čitaj: istorije) hvata novi zalet.
Katarzična proslava slobode na ulicama širom Srbije, u okruženju i šire, pokazala je da dvogodišnje uvežbavanje mirnog protestovanja/okupljanja nije ostalo bez naravoučenija, a prva obraćanja pobednika i stalno pozivanje na uzdržanost garantuju da osveta neće biti glavna reč u njihovom vokabularu. Što ne znači, svakako, da krivci neće biti procesuirani i, po zasluzi, kažnjeni.
Rasklapanje, međutim, nebodera sistemske korupcije i demontiranje nadzvučne političko-mafijaške sprege – uči nas postpetooktobarska vremenska kapsula – neće biti „med i mleko“. Uobičajeno je, nažalost, „postrevolucionarno vreme“ preletača i pacovskih kanala, i kolikogod to bila jasna istorijska pojava, nikako ne treba na nju zaboraviti i olako je prihvatiti. Mali i veliki grešnici odabraće svoj „obećavajući“ put, a na „novom licu Srbije“ je da postavi delotvorne prepreke. Da ni „kraduckanja“ ne odnesu šnjur.
Oslobađanje Pionirskog parka, poznatijeg kao Ćacilend, početak je vredan pažnje, ali to ostaje u ravni simbolike. Krupniji problemi su sada pred dolazećim „službenicima naroda“. Najpre da vrate pravo značenje istini, kolikogod to u politici bila nepopularna reč, a koju je donedavni „vlasnik Srbije“ redefinisao u LAŽ. Potom hvatanje u koštac sa učinjenom štetom dugačkom 14 plus godina i njeno saniranje. Skupi krediti, preplaćeni putevi i pruge, „gradovi na vodi“, „jovanjice i ostala uzgajališta omamljujućih supstanci“, betoniranje plodnog zemljišta, protivprirodni rudnici… vraćanje, najkraće, vazduha i vode građanim. I, najvažnije, demistifikovanje „svetih krava“, kao dug prema 16 žrtava pada nadstrešnice na novosadskoj železničkoj stanici, što je, ako sećanje dobro služi, pokrenulo dvogodošnji otpor diktaturi, i njeno okončanje svečanom sahranom 25. oktobra.
Zato sada pažnja građana Srbije jeste na ispitu, i ni po koju cenu ne sme da popusti. Četvoro očiju je potrebno otvoriti kako se smrad koji su udisali godinama unazad ne bi vratio. Ako je 25. oktobar 2026. simbolična zamena za 6. oktobar 2000, pokažimo da smo nešto naučili iz istorije.