Poverenje

Ekspresno smo se probili kroz „barikade“, trčali s jednog na drugi kraj ogromnog aerodroma, stigli do gejta u trenutku kada se činilo da više nema nikakve šanse. Bio sam presrećan što smo uspeli. „Nikada ti ovo neću zaboraviti“, rekla je dok je, mašući, ulazila u avion. I nije.

Tek po dolasku u Beograd shvatio sam da sam i od njenog i od svog života napravio pakao – kada sam pored svog pasoša u ručnom prtljagu našao i njen! Golgotu koju je preživela ta divna gospođa teško je prepričati (izbacivanje iz aviona, nemogućnost povratka u zemlju, stres), ali ni meni nije bilo ništa lakše. Kao što kažu, put u pakao obično je popločan dobrim namerama.

Ali, nije ovo priča o mojim dogodovštinama i anegdotama, već priča o poverenju. U društvu i među kolegama godinama sam važio kao omiljeni partner za putovanja – uvek dobro pripremljen, sa svim detaljima, pouzdan. Posle incidenta u Njujorku trebalo mi je par meseci da se vratim na staze stare slave. Kolege i prijatelji su oklevali da idu sa mnom, a i kada bi se upustili u tu avanturu obično bi pasoš držali čvrsto u rukama.

Ista matrica važi kako u privatnom, tako i u javnom životu. U ovom broju Novog magazina bavimo se u bar dve priče fenomenom poverenja. U Italiji, posle četvorogodišnje drame, iz zatvora je izašla Amanda Noks, misteriozna Amerikanka koja je prvo bila osumnjičena, a zatim i osuđena na 25 godina robije zbog svirepog ubistva cimerke Meredit Kerčer. Iako su dva različita sudska veća imala manje-više iste dokaze, odluke su bile dijametralno suprotne. Samo par minuta posle presude, ispred zgrade suda u italijanskom gradu Peruđa okupilo se nekoliko stotina građana uzvikujući: „sramota“ i „bruka“. Bio je ovo ogroman udarac za italijanski pravni sistem: „Ako nije Amanda, ko je onda ubica“, pišu italijanski mediji, pitajući se kako će neko ubuduće uopšte imati poverenje u italijanski pravosudni sistem.

Drugi slučaj je iz našeg okruženja. Posle sveobuhvatne istrage uhapšeni su odgovorni za „slučaj Kolubara“ koji je proteklih godina tresao političku scenu. U državi koja je odavno izgubila poverenje svojih građana svako pokušava da pronađe „pravi“ razlog zašto se to desilo. A čini se da je zapravo sve vrlo jednostavno – uhapšeni su oni protiv kojih je postojalo sasvim dovoljno dokaza da se to i učini.

Poverenje se teško gradi, a lako gubi. To sam osetio i ja na svojoj koži, a i državi će biti potrebno mnogo vremena i činjenja da dokaže isto. Posle dužeg vremena prošle zime na aerodromu u Rimu pomogao sam starijim ljudima da dođu do komplikovanog izlaza za let za Toronto. „Nikada ti ovo nećemo zaboraviti“, rekli su dok su mi se ljubazno smejali.