Nikolićev kabinet koordinira službe

Kada su Demokratska stranka i Boris Tadić svojevremeno doneli zakonsko rešenje prema kome je koordinacija rada službi bezbednosti u nadležnosti šefa kabineta predsednika Srbije verovatno su polazili od stava da čovek koji se nalazi na tom mestu ima njihovo puno poverenje i da je kvalifikovan. Sada, posle poraza Tadića u drugom krugu predsedničkih izbora, šefa kabineta će postaviti politička grupacija čiji dolazak na vlast Tadić sigurno nije imao u vidu kada je donošen zakon kojim se reguliše rad službi bezbednosti.

Verovatno je da je činjenica da je ista stranka (DS) u nekoliko ključnih godina imala mesto šefa države, ministra odbrane i veliki upliv u rad Ministarstva unutrašnjih poslova doprinela stabilizaciji celog sektora bezbednosti i, u krajnjem ishodu, pronalaženju i hapšenju svih haških optuženika. Verovatno je, takođe, da je u tom poslu veoma važnu ulogu odigrao šef kabineta predsednika Srbije, pa se može zaključiti da je zakonsko rešenje o kome je reč u datim okolnostima dalo dobre rezultate.

Ali, nevolja je u tome što je u ovom, kao i u nizu drugih slučajeva, zakon krojen tako što se nije vodilo računa samo o efikasnosti i održivosti određenog rešenja, nego i o trenutnom rasporedu snaga na političkoj sceni. Verovatno zbog toga važna funkcija koordinatora službi bezbednosti i jeste dodeljena „postavljenom licu“, odnosno osobi koja nije izabrana u parlamentu nego je bira predsednik Srbije. Sada, kada je svima postala jasna notorna stvar, da je predsednik Srbije smenjiv, cela priča dobija drugačiji ton.

Pošto je stranka iz koje dolazi novi šef države u bliskoj prošlosti, pre nego što se odvojila od radikala, nastojala da zaštiti haške optuženike i ima drugačiji pristup čitavom nizu političkih pitanja od onog koji je imala stranka dosadašnjeg predsednika, nameće se pitanje da li će sada biti pokušaja da se nešto promeni u načinu rada službi bezbednosti. Stručnjaci kažu da to u ovom trenutku nije moguće jer je koordinator ipak samo koordinator, a nadležnosti službi su vezane za Vladu Srbije, ali je činjenica da će se stvari odvijati u drugačijoj političkoj klimi.

Problem je, dakle, u velikoj meri političke prirode i svodi se na strahovanja u izrazito proevropski raspoloženim krugovima u Srbiji da bi Tomislav Nikolić sa mesta predsednika mogao pokušati da, kada je reč o poslovima koji su povezani sa službama bezbednosti, vrati stvar unazad i oteža međunarodnu poziciju Srbije. Ali, za tako nešto nema nikakvih dokaza ni ozbiljnih naznaka. Formalno, Nikolić i njegova stranka se zalažu za evrointegracije i ne bi bilo logično da u praksi vuku poteze koji bi bitno otežavali taj proces.

Cela stvar sa službama bezbednosti nije vezana samo za poziciju šefa kabineta predsednika Srbije. Ako bude želeo, Nikolić ima i druge načine da, koristeći obaveštajne podatke, nanese političku štetu oponentima. Naime, sve službe obavezne su da i predsedniku Srbije dostavljaju izveštaje, što znači da će bi SNS znati sve „državne tajne“. Predsednik Srbije, valja podsetiti, ima obavezu da čuva tajnu, izabran je na demokratskim izborima da predstavlja sve građane Srbije i treba verovati da će se držati pravila. Uostalom, nije prvi put da ljudi iz „bivšeg režima“ dobiju pristup obaveštajnim podacima. Ivica Dačić ga ima već četiri godine.

Bilo bi zaista dragoceno da se iz celog slučaja izvuče jedan važan nauk: zakonska rešenja treba donositi tako da daju optimalan rezultat, bez obzira na to koja je stranka na vlasti kada se o tim rešenjima odlučuje. Nije problem u tome što se (inače prilično rasprostranjeno) prilagođavanje paragrafa trenutnim političkim potrebama ili kadrovskim rešenjima kojima raspolaže neka od vladajućih stranaka može olupati o glavu toj stranki, nego u tome što se relativizuju institucije sistema i nanosi potencijalno velika šteta vladavini prava i demokratiji.