Više od 300.000 radnika koji primaju minimalac obradovaće se jer će dobiti povećanje od 1.500 dinara. Isto toliko će, u proseku, dobiti profesionalni vojnici, a policajci nešto više. Po 2.000 dinara dobiće profesori i medicinski radnici, a penzioneri sa sadašnjim primanjima od 25.000 dinara čak 400 dinara mesečno iliti 5.000 godišnje. Teško da su to dovoljni razlozi za optimizam, pre za rezignaciju.
Rezignacija je tim veća ako znamo da će sasvim sigurno 40 do 50.000 mladih i školovanih napustiti Srbiju i zauvek otići u “sređene zemlje”. Ako znamo da će i u narednoj godini više ljudi umreti nego što će se roditi, da će Srbija ostati bez još jednog grada od 30.000 ljudi. Ako znamo da će nas gotovo svakodnevno s naslovnih strana novina obasipati informacije o slučajevima užasnog i sve rasprostranjenijeg porodičnog nasilja i okrutnosti prema bližnjima. Ako ne želimo da uključimo prenos zasedanja Skupštine jer nećemo saznati koji nam se zakoni spremaju već ćemo slušati salve uvreda i najprostačkijih izraza.
Ako znamo da nas sve to čeka, čemu se uopšte nadati? Možda treba imati vere u one, nažalost, anonimne ljude za koje tu i tamo čujemo da su dobili podsticaj iz inostranstva jer su njihova naučna istraživanja cenjena. Ljude koji dobijaju nagradu jer su odgajili četrdesetoro dece o kojima roditelji nisu hteli ili mogli da brinu. Ljude koji gaje empatiju prema okolini, koji su ljubazni čak i prema osobama koje im nisu po volji. Ljude koji brane svoja i tuđa prava i ne pristaju na to da saviju kičmu pred jačim.
Ima još takvih ljudi. Doduše, u senci javne scene koja sve više liči na kupleraj. Kada izađu iz senke i kada većina prihvati njihov obrazac ponašanja, možda će se konačno ostvariti životna želja svakog od nas. Da nam sledeća godina bude bolja od prethodne.