Zašto očekivano – pa zato što su svi bliski vlasti, dugo prisutni, sa značajno većim rejtinzima od ostalih – što se uvek može uzeti kao argument u odbranu odluke iako je jasno da im po tom kriterijumu može konkurisati samo neko ko se emituje na oba velika kablovska operatera: MTS i SBB, a baš ti retki imaju niske rejtinge. Kako smo u dobu (navijački) opredeljenih medija, zanimljivo je da je među odbijenima ogromna većina bliskih vlastima – pa čak i dva po svemu sudeći inostrana kandidata (TV2 i UNA) – kao da su se namerno nadmetali da izbiju argument da se licence dele navijačima vlasti.
Najavljena je i dodela pete dozvole komercijalnom emiteru, što deluje mnogo sa aspekta poslovne samoodrživosti. Pink i Prva praktično iscrpljuju glavne izvore – reklamni novac i novac od ž prava emitovanja, uključujući i pravo kablovskih operatera da ih emituju. I to je bio argument koji se često čuo od stručnjaka, da u Srbiji ima novca za samo dva ili tri, maksimum četiri emitera, uz RTS 1 i 2. Čak i za sve više od dve komercijalne televizije moraju se pronaći i neki neuobičajeni dodatni izvori finansija van ova dva osnovna.
Možda me demantuje činjenica da su sva četiri postojeća emitera tražila i trudila se da nastave s radom, pa i činjenica da ih je još deset želelo – jer je normalna pretpostavka da se TV ne može praviti bez mnogo novca, pa su sigurno svi kandidati imali i finansijsku konstrukciju za pokriće obećane programske šeme iako se nije čulo da se o tom aspektu diskutovalo. Bilo bi svakako poučno videti koji su to izvori, ne samo za B92 i Hepi nego i za sve ostale – ukoliko nisu bili sigurni da će biti uspešniji i od Pinka i od Prve.
Veoma je, na prvi pogled, čudno da će se za petu licencu „igrati produžetak“. No, istovremeno, upravo završeno konstituisanje parlamenta Srbije pokazalo je da se, ako je zgodno, u hodu mogu menjati neka pravila i običaji. Sedam potpredsednika parlamenta – a zgodno bi bilo da vlast za sebe ima tri-četiri, zgodno je i da manjine imaju nešto, zgodno je i da se usitnjenoj opoziciji dodeli neka uloga – za šta je malo šest, pa je uveden sedmi. Bilo je zgodno. Kao da je na isti način odlučeno da se raspiše još jedan konkurs. Mali. Za jednu frekvenciju.
Nema tu mnogo medijskog biznisa, ali je zgodno. Zgodno je dati dozvolu još jednom navijaču. Zgodno je dati i deklarisanim protivnicima iz Luksemburga s kojim može da započne nova era, kao što bi mogla i u parlamentu. Zgodno je i prijateljima iz Mađarske ili Republike Srpske izaći u susret. A dobro je za tu igru da nema nekih svetskih komercijalnih emitera u trci. Zapravo, jedna licenca je premalo za sve to, ali je nekoliko meseci možda dovoljno da se nekako naprave 2-3 ustupka samo sa jednom licencom. Šuška se da se prodaje SBB, šuška se o nekim medijskim koalicijama, šuška se o nekim nesuglasicama… pa možda zapravo sedma nacionalna frekvencija (uz postojeće četiri komercijalne i dva javna servisa) zadovolji više strana, kao što je sedmi potpredsednik parlamenta uspeo.