Od tada do danas muči me pitanje zašto postoji paklena nesloga Srba, tako dobro opisana izrekom dva Srbina – tri politike. Poslednji u nizu događaja koji potvrđuje ove misli su izbori u severnoj Kosovskoj Mitrovici. O tome kako je bilo na licu mesta, ko je i zašto razbijao izborne kutije, Novi magazin se bavi u temi broja.
Ovom prilikom ono što nije konkretni događaj, a jeste otvoreno – da li je nesloga zaista sudbina Srba, kako mogu postojati različiti pojmovi patriotizma, nacionalne svesti, jedinstva? I još važnije, kakva je sutrašnjica ili budućnost tamo gde caruje nesloga?
Čini mi se da je svima prilično jasno da je kosovska priča završena davno, rekla bih čak davno pre Kumanovskog sporazuma, osamdesetih, u vreme Osme sednice. Ko je kriv, ko je odgovoran, kao i da li je moglo da bude drugačije nije pitanje na koje sada i ovde treba odgovarati, prosto spada u sholastička pitanja tipa šta bi bilo kad bi bilo.
Kad bismo se bavili tim pitanjima priznali bismo da smo skloni poništavanju realnosti i da živimo mimo života – iracionalno, gubitnički. Jer, šta bi bilo kad bi bilo ne postoji ni u bajkama. Prisetila sam se i sjajnog vica o našem čoveku u Londonu – navikao je da vozi desnom stranom, pa tako hoće i u Engleskoj. Možda mu je ugodno da vozi desnom, ali tamo se vozi levom i do apsurda je dovedena njegova misao da stotine hiljada ljudi vozi pogrešnom stranom, a samo on pravom.
Zaista, pravo pitanje je da li Srbi politiku vide samo onako kako njima odgovara, u dubokom uverenju da je samo ta politika ispravna i jedina moguća? Stoji li iza toga neznanje, pogrešno poimanje patriotizma, modernosti ili najpragmatičniji interes – očuvanje postojećeg stanja zbog ličnih interesa koji su neretko koruptivni?
Drama “paklena nesloga Srba” stalno ima poguban kraj, rekla bih i ponižavajući, uvredljiv za iole mislećeg čoveka. I to ne samo danas, već i juče i – sutra.
U severnom delu Kosovske Mitrovice zvona jesu zvonila da se od ničega napravi nešto, jer je stanje na severu godinama gotovo ništa. Nešto je moglo da se dobije ovim izborima, pogotovo su mogli da dobiju Srbi koji su odlučili da ostanu na Kosovu. I, naravno, svi oni koji su prepoznali to nešto kroz Zajednicu srpskih opština morali su da dobiju mogućnost da iskoriste ulaznicu za bolju budućnost. Nema tog patriotskog poimanja koje je važnije od života!
Ovo je kosovska slika, ali u Srbiji ima još jasnih slika koje ukazuju da srpsko sutra ne obećava mnogo. Telegrafski – u sekularnoj državi predsednik države na sopstvenoj zemlji gradi hram i, gle čuda, kao i kraljevski ktitori, sopstvenim sredstvima! Upisuje se u večnost prošlog, ne mareći o budućnosti koje neće ni biti ako se ne udaljimo od paklene nesloge.