Uspela je da bar privremeno ospori njihovo monopolisanje naše pažnje i skrene je od strahova ka omamljenosti sportskim nadmetanjima. Uzela je, pritom, ponešto od moći pomenutog “tandema zla” – pandemijski je širila strast za dokazivanjem ko je bolji, a ne kome je gore, uz izlive ljudske prirode, uvežbane da spektaklom umanjuje efekte poraza koje istrajno trpi pred naletom pustošnih sila.
Čak 93 države i teritorije dobile su nove junake našeg doba, koji ovog puta nisu ni medicinari, ni vatrogasci, ni spasilački timovi već nosioci neke od 2.401 olimpijske medalje. Stepen dobrovoljnog poistovećenja s njima trenutno je masovniji nego s bilo kojom drugom nacionalnom elitom.
Tek minula Olimpijada pamtiće se duže od ostalih, pre svega po snazi sticaja dosad nedoživljenih okolnosti. Prva je koja je u mirnodopskim uslovima održana sa odlaganjem (od godinu dana), s nadmetanjima bez publike i u vanrednom stanju domaćina, sve da bi se opasnosti od zaražavanja svele na minimum. Bile su to premijere koje će ostati urezane u memoriji toliko da im niko ne priželjkuje reprizu.
Kontinuitet se pak takođe upečatljivo iskazao, naročito po geopolitičkim merilima. Najviše zlatnih medalja uzele su sile iz stalnog sastava Saveta bezbednosti UN (SAD prve, Kina druga, Britanija četvrta, Rusija peta, Francuska osma) i među prvih 11 su sve članice Grupe 7 (zapadnih sila, uz pomenute još Japan kao treći, Nemačka na devetom, Italija na desetom i Kanada na jedanaestom mestu).
Reklo bi se, potvrđeno je i u sportu, da Zapad i dalje dominira, pogotovo što su među prvih deset još Australija i Holandija. Ipak, pod velikim političkim i medijskim nabojem do kraja je bila neizvesna borba za sam vrh između zemalja čije je nadmetanje označeno kao presudno za ovaj vek. Na kraju se Amerika radovala, a Kina tugovala. Rivaliziranje će ipak nastaviti – Peking je sledećeg februara organizator zimske Olimpijade, a iz Vašingtona se najavljuju razna osporavanja legitimnosti tog domaćinstva zbog tamošnjeg kršenja ljudskih prava.
Pojavile su se, međutim, i alternativne tabele po kojima prevagu nosi patuljak nad džinovima. Najuspešniji je, tako, San Marino s najviše medalja (srebrna i dve bronzane) prema broju stanovnika (blizu 34.000).
Vratimo se vezama Olimpijade s pandemijom i klimatskim lomovima. Mnogi su smatrali da zbog kovida-19 ne treba ni da se održi Tokio 20/21, da Igre ne mogu da budu važnije od brige o ljudskim životima. Prevladalo je pak zalaganje da se Olimpijada isprsi kao dokaz da se čovečanstvo postepeno vraća u nekakvu normalu, koja je zasnovana na internacionalnom takmičenju u svakom, pa i u sportskom pogledu.
Jedna vrsta “normale” s “podrazumevajućom” pohlepnom eksploatacijom prirode dovela je čovečanstvo, prema najnovijoj stručnoj analizi UN, na rub propasti. Šokantna je koincidencija da su usred tokijske Olimpijade požari nagrnuli na grčku Olimpiju, odakle su potekle olimpijade i odakle kreće savremeni olimpijski plamen. To ugrožavanje znamenitosti čovečanstva grčki premijer je nedvosmisleno pripisao klimatskim lomovima. Nažalost, kao da se mahom i dalje radi na obistinjenju crnohumorne doskočice da ćemo se “sa ivice ambisa spasti tako što ćemo načiniti korak napred”.
Da nismo daleko od te besmislice potvrdio je ovdašnji šef države. Podviknuo je da se nećemo odreći energije iz uglja iako takoreći ceo svet na tome insistira kao neophodnosti da se ozdravi i planeta i svi mi održimo na njoj. Po njemu to je “moda”, naročito u EU. ka kojoj formalno težimo, a da mi ovde nismo pomodari, pa makar svi “pocrkali”.
Srećom, pokazalo se da imamo kadrove sposobne da nas uklope u globalna kretanja i uzdignu Srbiju iznad mesta koje joj u svetu na svim tabelama hronično pripada. Sa rekordom od tri zlatne, srebrnom i pet bronzanih medalja naši sportisti zauzeli su zavidno 28. mesto među konkurentima iz 204 zemlje i entiteta, što je pozicija nedostižna ovdašnjoj državi u bilo kojem globalnom rangiranju prestiža.
Zašto? Uz ostalo i zato što je bitan doprinos dala dijaspora (naše zvezde u inostranim klubovima) i zato što su o ishodu nadmetanja odlučivale nezavisne sudije.
Zbog svega navedenog tokijskoj Olimpijadi je “suđen” nezaborav. Da se svet, pre svega, svojski i hitno potrudi da suzbije neobuzdane aktivnosti ljudi koji ga čine, pogotovo onih koji ga oblikuju.
One su dovele i do pandemije (urbanizacijom prirode ili laboratorijskim nemarom) i do klimatskih lomova (zagađivanjem atmosfere). Pa i do vladara koji su bežeći od sopstvene neodgovornosti za sve to, uvežbali prišivanje odgovornosti podanicima. Tako da oni ostaju čisti dok ostale i okoliš prljaju.
Teško svima nama. Osim ako prethodno ne bude “teško njima”, za šta je sada već jednom vreme…