Ko će sve koga, kako, kada, odakle i čime još tresnuti u Ukrajini, pa i ko će se s kim, i u kojoj meri, pozicionirati oko nje – pitanja su na koja se nigde, dok je ovaj tekst išao u štampu, nije ni pomolio opšteprihvatljiv odgovor. U raspeću između niza predloženih (ne)mogućnosti našli su se – naši političari.
Ukrajinski slučaj uvalio ih je u ostatak velikih nevolja i nedoumica, u kojima još nisu bili. Lakše bi im bilo, čini se, da unapred sastave postizbornu koaliciju s najljućim ovdašnjim protivnicima, nego da se svrstaju uz neku od tamošnjih zavađenih strana, pri čemu su nama “sve drage”.
Zaslužili su, doduše, packe što ćute povodom događaja za koje se, sa raznih strana izražava (po meni prenaglašena) bojazan, da bi mogli da izrode treći svetski ili drugi hladni rat, koji bi drastično povećali patnje svima, pa i nama. Ali, treba imati u vidu da nikome na njihovom mestu ne bi bilo lako da se definitivno opredeli.
U Ukrajini su se sukobila dva naša spoljnopolitička prioriteta. Nove prelazne vlasti u Kijevu su prethodni režim oborile da bi zemlju odvojile od ruske dominacije i povele je ka Evropskoj uniji, kojoj i mi težimo. To im, međutim osporava Moskva, koja je Beogradu glavni oslonac u sprečavanju da se međunarodno pečatira izdvajanje Kosova iz Srbije.
Istovremeno, ako smo protiv dvostrukih standarda, koje drugima često prebacujemo, sada bi trebalo da podržimo teritorijalni integritet Ukrajine, iako njeni delovi izglasaju osamostaljivanje. Ali, ako očekujemo statusnu podršku Rusije, treba da imamo u vidu da ona očekuje da je podupremo u naporima da sunarodnike u Ukrajini, pogotovu na Krimu gde su oni većina i gde joj je ugovorena pomorska baza zadrži “pri sebi”, pošto je smatra i kolevkom svoje nacionalne samobitnosti…
Slutim da bi ovdašnje izjašnjavanje, u navedenim delikatnostima, moglo da liči na – kinesko. Peking je, povodom tekuće krize na Crnom moru, saopštio da ostaje privržen principima nemešanja u tuđe unutrašnje stvari i da podržava suverenitet i integritet Ukrajine, uz napomenu da “postoje razlozi za njenu sadašnju situaciju”, pri čemu nije identifikovao akcentirane “razloge”…
Razloga je toliko da ih je teško i izbrojati. Najvažnijim mi se, u aktuelnom kontekstu, čine tri.
Prvo, nije završena potraga za identitetom Ukrajine, istorijski i strateški, raspolućene na eurofile i rusofile. Drugo: istovremena težnja Zapada i Rusije da prošire sopstvene, međusobno još ne svuda precizno razgraničene i dozirane, interesne sfere. I treće: promena odnosa snaga u svetu, koja sugeriše da polako opada dominantni uticaj klasičnog Zapada dok ubrzano rastu uticaji i ambicije sila izvan njega, što je ona vrsta dalekosežnog prestrojavanja koja uvek izaziva velika, regionalna i globalna, tumbanja nalik zemljotresu koji ruši nesolidne građevine, u kakve spadaju i režimi poput ukrajinskih. Preciznije: onih što podležu bar jednoj od dve kobne uobrazilje: da unutrašnje nesuvislosti niko spolja neće iskoristiti za svoje ciljeve, ili da potpuno samostalno mogu da izađu iz sopstvene krize iako je ona već poprimila obrise spoljne premoći u odlučivanju o njoj.
Posebno zabrinjava okolnost da se zastranjivanja pravdaju jedno drugim. U stilu: po čemu vi imate više prava od nas da kršite međunarodno pravo.
Amerika, na primer, prigovara Rusiji da intervencijom na Krimu ugrožava suverenitet i integritet Ukrajine, kao što je prethodno “amputirala” Južnu Osetiju i Abhaziju od Gruzije, na šta Moskva odgovara da su to manji zahvati od vašingtonskih u napadima na Irak i SRJ, a obostrano – bez mandata nadležnog Saveta bezbednosti UN…
Ukrajinski slučaj je specifičan i po tome što se ne poštuju obaveze iz međunarodnih dogovora. Moskva prenebregava obavezu iz ugovora koji je zajedno sa SAD i Britanijom potpisala 1994. da se, u najkraćem, neće ničim pretiti Ukrajini, koju je ta garancija odobrovoljila da se odrekne svog nuklearnog arsenala, tada trećeg po snazi u svetu.
Kao povod za takav iskorak, Rusija navodi da su nove vlasti u Kijevu “prve počele” nasilno oteravši demokratski izabrane prethodnike, i odmah poništivši i zakon o ruskom jeziku, kao jednom od zvaničnih u Ukrajini, i sporazum koji je evropska trojka (Nemačka, Francuska i Poljska) izdejstvovala, uz saglasnost tadašnje vlade i istrajno buntovne opozicije, za postepenu tranziciju, čime je, po mišljenju Moskve, izveden puč zbog koga je ona morala da odgovori akcijama za “zaštitu svojih sunarodnika”.
Ovako ili onako, drevna izreka da “svi putevi vode u Rim” sada je aktuelnija kao parafraza: “Svi putevi vode u – Krim”. Od rešavanja sudbine tog poluostrva u mnogome će, čini se, zavisiti i razna druga kretanja po svetu.
Ne bude li kompromisa između procesa unutrašnje dezintegracije i spoljne integracije, teško svima pod naletom, bilo koje, trijumfalne sile. A neće biti lako ni njoj, jer će biti izložena gnevu poraženog mnoštva, ubeđenog da je “samo izgubilo bitku, ali ne i rat”…