Upravo obznanjeno priznavanje nezavisnosti ukrajinskih oblasti, Donjeck i Luganjsk, za nezavisne zemlje, nadovezuje se na priznavanja data gruzijskim pobunjenim provincijama Južnoj Osetiji i Abhaziji, pre više od 13 godina. Uz tu kolekciju ide i viši nivo – proklamovano pripajanje ukrajinskog Krima “majčici Rusiji”.
Takav niz ovakvog kršenja međunarodnog prava, nije zabeležen u tekućem stoleću, inače ispunjenom svakojakim samovoljama velikih sila. Kad smo već kod nezapamćenosti, valja reći da je ona, i drugim povodima, proistekla iz revizije pamćenja, do raspamećenosti.
Iako se posle dve godine ovansebljivanja zbog pandemije, nadamo povratku normalnosti, ili bar “novoj normalnosti”, na strateškom polju izrasta – nova nenormalnost. U najkraćem: Rusija cepka Ukrajinu kao “relikt komunizma” mada žali za SSSR, a sada se partnerska joj komunistička Kina s nostalgijom seća vremena kad se protiv Moskve uortačila s Vašingtonom, dok Zapad, u celini, čeznutljivo obnavlja memoriju na dane kad je njih razdvajao a učvršćivao dominaciju svog savezništva…
Počnimo nekim redom kroz taj nered. Najzanimljivijim mi se, u aktuelnim tumbanjima, čini obrazlaganje iz Kremlja. Odatle su, sažeto, odaslate poruke u stilu da Ukrajina i “nije prava država, pa ni nacija”, već izraslina iz boljševičko-zapadne kombinatorike posle dva svetska rata, da se “jedan isti narod” raspoluti, pa da sadašnje akcije Rusije predstavljaju ispravljanje te “krive Drine”. Za koju su iznutra odgovorni i Lenjin i Staljin i Hruščov i Gorbačov, bez čijih “zastranjivanja”, kako se sugeriše, Ukrajina ne bi bila ništa više od ruske gubernije.
Sadašnje čerečenje Ukrajine, moglo je da bude izbegnuto, da Zapad – kako proizlazi i iz komentara u Njujork tajmsu – posle pada Berlinskog zida, nije odbacio ponude Moskve, prvo da mu se pridruži, i drugo – da Nato obeća da se više neće širiti na istok. Ovako, došlo se do tragičnog apsurda da anketirani Ukrajinci mahom žele na Zapad, a da im poveće delove domovine praktično anektira Rusija…
U međuvremenu, obilatom neizvesnostima, ispostavila se i jedna tačna prognoza. Rusija se, zaista, uzdržala od neposrednog ostvarivanja ambicija u Ukrajini, do završetka Zimske olimpijade u Pekingu, kako strateškom savezniku ne bi konkurisala u globalnom publicitetu. Čim su Igre okončane, Moskva je nastavila rasparčavanje suseda.
Kina se, istovremeno, posvetila obeležavanju 50. godišnjice posete američkog predsednika Ričarda Niksona, koja je, mislim, možda najdalekosežnije preusmerila svetska kretanja. Njegov susret s Mao Cedungom 1972. podstakao je otvaranje Kinu Zapadu, sa zajedničkim suprotstavljanjem SSSR-u, da bi potonjom, Deng Sjaopingovom modernizacijom, ona nastavila da se modernizuje i izraste u novu vrstu velesile.
Kako se sada ispostavlja, to je bio značajniji preokret od onog u raspadu SSSR i Istočnog bloka. Kina je postala glavni konkurent Americi, koja se sada preispituje – koliko je, u trci za profitom, potpomogla nastajanje glavnog rivala za primat u globalnim poslovima.
Kuriozitet je svoje vrste da su obojica začetnika zbližavanja SAD i Kine, ubrzo nestali s javne scene. Nikson je bio primoran da 1974. podnese ostavku zbog “afere Votergejt” a Mao je umro 1976, pri čemu oba događaja, ne samo da nisu omela novu vezu dve velike sile, nego su je i unapredile. Čak toliko da su narasle do rivaliziranja oko oblikovanja sveta, i stoga gotovo zastranile u najavu nove vrste hladnog rata.
Pekinški, moskovski i vašingtonski eksperti ukazuju da je sada u toku obrnut proces od onog koji je Nikson forsirao s Henrijem Kisindžerom. Za razliku od zbivanja pre pola veka, sada Moskva i Peking rade protiv Zapada, koji se nada da bi, nekako, ipak mogao da opet razdvoji taj savremeni tandem. Kina, na primer, uz sve povezivanje s Rusijom protiv Zapada, ipak ne priznaje skrnavljenje teritorijalnog integriteta Ukrajine…
U svim navedenim preganjanjima oko Ukrajine, koja podrivaju globalnu stabilnost, Srbija je u, takoreći, nebranom grožđu. Em ionako neprestano revidira pamćenje, kako bi se zaboravio učinak sadašnjih vođa u nacionalnom i regionalnom stradanju 1990-ih, em dodatno srlja u raspamećivanje.
Teško će uskladiti principe, realnost i potrebe. Zvanično se poziva na neprikosnovenost teritorijalnog integriteta, pa bi stoga trebalo da nastavi da ne priznaje cepanje Ukrajine ali, s druge strane, ima u vidu da ovdašnji teritorijalni integritet bitno zavisi od potpore Rusije, s pravom veta u Savetu bezbednosti UN, a koja svojski komada Ukrajinu.
Uhvaćena u dosad najvećem raskoraku, ovdašnja vlast se nekako gega. Izborna baza joj je, saopštava se, i za Rusiju i za pridržavanje principa teritorijalnog integriteta.
Ukrajinski slučaj pokazuje da je takav koktel mimo pameti. Birači imaju priliku da se 3. aprila odupru daljem raspamećivanju i jasno se opredele za evropski model ustrojstva, ka kome ne bi deca morala da nam hrle, kad ih ovdašnji ne bi gurao u istočnjačka zanošenja…